Izvor: Blic, 27.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi put u Šilerovoj
Prvi put u Šilerovoj
Pre pobune JSO-a, Legija je preko Nenada Šarea zatražio hitan razgovor sa mnom. Šare je bio mladić iz Kninske krajine, koji je uz Legiju odrastao u ratovima i bio spreman, bez razmišljanja - slepo i odano - da kao lični pratilac izvrši svako njegovo naređenje. Danas je svedok saradnik. On je u Sablji otkrio tu monstruoznu istinu o tragediji Ivana Stambolića. Prvi put, kada je u vanrednom stanju ostao sam sa sobom, napušten od Legije, više nije mogao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da nosi teret 'crne slave JSO-a'. Sam je u Specijalnom sudu, gledajući na optuženičku klupu na kojoj su sedeli oni čiji je bio pion, rekao da je između straha od osvete ili mirnog sna i istine o ubistvu Ivana Stambolića, izabrao istinu. Direktno je optužio Legiju, ali i preuzeo deo svoje odgovornosti, za ubistvo. Dakle, tog 5. oktobra 2001. Nenad Šare se dogovorio sa mojim obezbeđenjem da nas sačeka na autoputu Beograd - Novi Sad. Odatle nas je odveo do mesta na kome se nalazio Legija. Pratili smo kola koja su išla ispred nas. Skrenuli smo ka Zemunu. Nisam znao u kojoj sam ulici. Ali, u tom trenutku mi to ništa nije značilo, jer se nikada sa Legijom nisam sastao na istom mestu. Dve godine kasnije, počeću da plaćam cenu za jedan od moja dva odlaska u Šilerovu ulicu. Zaustavili smo se ispred nedovršene kuće, praktično na gradilištu. Nedugo zatim, otvorila se velika kapija podzemne garaže u kojoj je stajao Legija. To je bila jedna od onih situacija u kojima je svaki korak koji napravite, svaki potez koji povučete - pogrešan. Nisam mogao sa njim da se pozdravim kao da mi je drago što ga vidim. Baš kao što nisam bio u poziciji da se prema njemu ponašam kao prema čoveku koga poslednjeg želim da vidim, na poslednjem mestu na kome želim da se nađem. On nije imao taj problem, jer mi je, umesto bilo čega drugog, izdeklamovao unapred pripremljen tekst:
'Nameštate me. Oterali ste me iz Službe. Montirate mi Hag i Ibarsku. Hoćete da rasformirate jedinicu. Nemoj da mi pričaš bajke. Vojska je iza mene. Tomić zna šta vi radite bolje od vas. Pre godinu dana sam vam bio potreban, danas ne znate ni telefon da okrenete.' Legija je nastavio: 'Tada sam podržao vas, danas podržavam Koštunicu. Ja sam izabrao stranu. To je moj pozdrav Zoranu.' Rekao sam mu da nam ne duguje ništa, kao ni mi njemu. Razgovor je trajao ukupno pet minuta. Danas mi sve to liči na 'špageti atmosferu' i taj dijalog u prašnjavoj rupi i svi opskurni likovi koji su povremeno, s rukama u džepovima u najlon trenerkama, s distance nas značajno posmatrali. Naknadno ću saznati da je među njima bio i Dušan Spasojević. To je bio razlog mog prvog odlaska u Šilerovu. Znam da nisam jedini bio na tom mestu. Kao što svi znaju razloge zbog kojih sam to uradio. Ali, neka kaže Vojislav Koštunica razloge zbog kojih je gotovo ceo njegov kabinet prodefilovao tom zemunskom jazbinom. Neka kažu da li sam u pravu kada tvrdim da su tamo išli kako bi, u ime predsednika, primili izraze lojalnosti. Neka kažu da li grešim kada tvrdim da su tamo odlazili kako bi podržali pobunu Beretki, neka kažu da li pogrešno zaključujem ako kažem da su tamo odlazili kod svojih partnera u rušenju Vlade, naše koalicije i naše stranke, nas samih kao njihovih protivnika. Neka kaže Zoran Šami, kao što sam to uradio ja, šta je tražio u Šilerovoj, neka kažu Aco Tomić, Rade Bulatović, Gradimir Nalić zašto su bili u Šilerovoj, neka kaže Koštuničin sekretar Goran Ilić zašto je išao tamo, kao i zašto je 2003. pobegao u Čikago. Sve su to ljudi koji su godinama imali dnevni kontakt sa ubicama Zorana Đinđića.
