Izvor: Blic, 31.Okt.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Profesionalna vojska i pre 2010.
Profesionalna vojska i pre 2010.
Sve zemlje u regionu jugoistočne Evrope imaju slične spoljnopolitičke prioritete - uključenje u evropske i evroatlantske integracije. To minimalizuje rizik od oružanih sukoba sa susednim zemljama. S druge strane, imamo realan bezbednosni problem na Kosovu i Metohiji. Ne doživljavamo međunarodne snage koje su tamo stacionirane kao neprijateljske, ali stanje na Kosovu može implicirati nemire koje te snage neće biti u stanju da iskontrolišu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tako da se nemiri ne preliju preko administrativne linije. Mi o tome moramo da vodimo računa. Reforme moramo da sprovodimo tako da istovremeno, u hodu, možemo da odgovorimo na sve izazove - kaže u ekskluzivnom intervjuu za 'Blic' general-major Zdravko Ponoš, novoimenovani zamenik načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore.
- Našu Vojsku karakteriše stanje kakvo su imale sve vojske zemalja u tranziciji. Mi smo po vojničkim standardima u mnogo boljem stanju nego mnoge zemlje koje su u 'Partnerstvu za mir' pa čak i neke zemlje koje su nedavno ušle u NATO. Mi smo za PZM odavno spremni, ali sada moramo da dostignemo standarde koji omogućavaju da, kada za to bude doneta politička odluka, možemo da uđemo u NATO kao respektabilan saveznik. Mi te standarde nismo izgradili. To je skup sport. Koji su to standardi?
- Ulazak u NATO je pre svega političko pitanje. Ulazak u takvu integraciju podrazumeva da više niste samo bezbednosni korisnik, već i da doprinosite sistemu bezbednosti i učestvujete u kolektivnoj odbrani. Morate imati obučene i opremljene ljude i resurse koji su za to dimenzionisani kvalitetom i standardom. Ali za to je potrebna politička odluka. Zašto nema te odluke?
- S tim problemima se susreću sve zemlje koje pate od dečjih bolesti demokratije. Političke elite u tim zemljama vojsku doživljavaju kao trošak a ne kao resurs. Ako od tog resursa želite profit, morate u njega da ulažete. A profit koji vojska može da donese državi jeste ne samo zaštita nego i promovisanje nacionalnih interesa. Mnogi pod demokratskom kontrolom podrazumevaju slabljenje sistema odbrane. To je potpuno nerazumevanje uloge vojske u društvu.
S kojim se još problemima suočava Vojska?
- Mi imamo kvalitetan kadar, ali on nije formatizovan za potrebe vremena. Drugim rečima, nemamo kadrovsku piramidu, već kadrovski bor. Imamo više potpukovnika nego poručnika. To znači da nismo uravnotežili sistem. S druge strane, sistem obrazovanja nam je preskup i neracionalan. Istovremeno, vojna profesija je neatraktivna, tako da nam u startu na školovanje ne dolaze dovoljno kvalitetni kadrovi. Kada je reč o vojnicima, nisam siguran da sa sistemom služenja vojske od šest meseci možemo da projektujemo sistem odbrane na duge staze. Zašto?
- Iskustva zemalja koje su zadržale sistem regrutovanja vojnika, poput nekih skandinavskih zemalja, govore da je vojni rok kraći od 11 meseci skupa stvar koja ne daje rezultate. Ali pošto je ta odluka već doneta, ostaje nam da što intenzivnije radimo na profesionalizaciji Vojske. Rečeno je da ćemo 2010. imati profesionalnu vojsku.
- Postoji projekat profesionalizacije vojske u kom se spominje ta godina. Ja mislim da taj projekat treba završiti ranije. Pitanje je da li će to moći finansijski da se izdrži. Pa šta da radimo?
- Nemamo izbora. Vojska mora da odgovori potrebama definisanim u Strategiji odbrane. Pitanje kolika nam vojska treba ne sme da bude stvar pogađanja. Imate dva ključna parametra na osnovu kojih dolazite do odgovora na to pitanje. Jedan je koliko para imate, a drugi je zahtevani kvalitet. Ja sam pobornik teze da treba da dostignemo kvalitet. Da biste to postigli, morate povećati prvi parametar - novac. Tu je bitno reći da pola milijarde evra u vojnom budžetu nisu male pare. Nama to nije dovoljno jer se od tog novca finansiraju i vojne penzije. Osim toga vojska ima sistem socijalnih beneficija koji favorizuje ljude pri kraju radne karijere pa čak i penzionere, a nepravedan je prema ljudima koji su u najplodnijem periodu radnog veka. Problem je što nam vojni sistem projektuju ljudi pred penzijom. Kolika nam vojska treba?
- Po evropskim standardima, vojsku čini između 0,2 i 0,4 odsto stanovništva. U našem slučaju, to je između 16.000 i 32.000 vojnika. Da li bi Vojska, ako proda deo imovine, imala para za profesionalizaciju?
- Verujem da je tačno da Vojska ima mnogo vrednosti zaključane u imovini koja joj u ovom momentu ne treba. Ali bojim se da je metodologija pretakanja te vrednosti u vrednost koja nam treba spora i inertna.
Taj proces predugo traje i pacijent bi mogao da ima ozbiljne posledice. Vojska ne treba da radi taj posao, jer nikad nije bila ni dobar kupac, ni dobar prodavac. To treba da rade kvalifikovane vladine institucije. Kakvi su danas odnosi naše vojske i NATO, s obzirom na rat 1999?
- Proces uspostavljanja saradnje išao je mnogo brže nego što su očekivale i jedna i druga strana. Problemi su nestali kad je ta saradnja počela da se realizuje na profesionalnom nivou. Mi saradnju sa NATO baziramo na setu aktivnosti predviđenih za članice 'Partnerstva za mir'. To su aktivnosti obrazovnog karaktera, usvajanje nekih procedura iz NATO standarda, neke vežbe... Saradnja je vrlo korektna. Da li su vas sagovornici iz NATO pitali za Ratka Mladića? Karla del Ponte tvrdi da ga čuva Vojska.
- Nikad nisam sa njima razgovarao na tu temu. Moj posao nije bio takav da me neko pita za Mladića. Znaju oni koga treba da pitaju. Dejan Vukelić
