Izvor: Politika, 18.Mar.2012, 00:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predsednik i premijer – moć i ovlašćenja
Nadležnosti predsednika Republike, prema Ustavu, zaista nisu velike: predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu, proglašava zakone, predlaže premijera i nosioce funkcija, postavlja i opoziva ambasadore, prima akreditivna i opozivna pisma diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja i odlikovanja, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire. Nasuprot njemu, predsednik Vlade sa svojim kabinetom ima u rukama izvršnu vlast.
Razlika nije samo u nadležnostima, već i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u načinu izbora: predsednika neposredno bira narod, a premijera vladajuća većina u skupštini. Tako se dogodi da za predsednika glasa 2.200.000 ljudi, a za stranku premijera 500.000 ljudi. Ovlašćenja predsednika su mnogo manja, iako ga je neposredno birao narod. Da li bi zbog ove nesrazmere trebalo povećati ovlašćenja predsednika, ili bi, možda, i premijera, s obzirom na ovlašćenja, trebalo birati neposredno?
Vladimir Goati, direktor organizacije „Transparentnost Srbija”, kaže da, iako predsednik Republike nema nikakva ovlašćenja u sprovođenju izvršne vlasti, do zabune o njegovoj moći dolazi jer se predsednik bira neposredno. „Tadić ima i moć koju mu daje komanda partijom.”
Srbija se opredelila za parlamentarni a ne za predsednički sistem. Stručnjaci kažu da polupredsednički i ne postoji. „Ali, ako je predsednik Republike i predsednik vladajuće stranke i ako je i premijer iz iste stranke – to je onda predsednički sistem”, objašnjava Goati. „U parlamentarnom sistemu predsednik je slab, na primer, kao što je to predsednik Nemačke. Njega bira parlament, on je ceremonijal-majstor i ne suprotstavlja se premijerki Angeli Merkel. Uz premijerstvo ide odgovornost. Zato stranka iz koje je premijer, ako ne prođe dobro na izborima, može da kaže da je Vlada vukla loše poteze.”
Ako bi zakon predsedniku dao mala izvršna ovlašćenja, on bi mogao nešto i da uradi. Međutim, Goati kaže da je anomalija parlamentarnog sistema, u našem slučaju, to što se predsednik neposredno bira, a ako je još i lider stranke, to mu daje moć. „Nije dobro da se predsednik bira neposredno ako mu se ne povećaju ovlašćenja. Nema smisla davati predsedniku veliki ugled a ne davati mu prava.” O tome da li bi premijera trebalo birati neposredno, s obzirom na velika ovlašćenja koja ima, Goati kaže da je to pitanje institucionalnog inžinjeringa. „Parlamentarni sistem je elastičniji od predsedničkog i mi smo ga dobro odabrali, ali ima i grešaka. Posredan izbor predsednika u parlamentu više bi odgovarao njegovim ovlašćenjima u Ustavu, ali sada, pred izbore, nije vreme da se to pitanje otvara institucionalno. Ali, kako će šef partije gledati da bude izabran za predsednika, on će svakako imati moć preko stranke. Premijer Mirko Cvetković je dobar ekonomista, ali nad glavom ima predsednika i ne vuče poteze samostalno. Predsednik za te odluke ne odgovara, već premijer. Ništa nije slađe od moći bez odgovornosti, ali demokratija to ne trpi, već traži odgovornost. I pored toga, u socijalno heterogenim sredinama, kakva je naša, bolje funkcioniše parlamentarni sistem. To pokazuju i religiozno heterogene države, kao što su Nemačka, Francuska i Austrija, dok je predsednički sistem dobro funkcionisao u SAD, a sada i u Latinskoj Americi.”
Zoran Stojiljković, politikolog, kaže da i u parlamentarnom sistemu predsednik može biti jak, ako ima i kabinet. „Kod nas premijer zavisi od ruže vetrova. Koliko će biti jak, zavisi i od članova vlade. Ako je u njoj desetak stranaka, onda će biti slab. Može biti i drugačije. Za vreme kohabitacije premijer Vojislav Koštunica je izgledao slabije od predsednika Tadića. Tu je, prosto, reč o odnosu snaga.”
„Premijer sada ima složenu Vladu, a on i predsednik su iz iste stranke. Zato nije važan samo način izbora. Premijer zna da svi koji sede sa njim i razgovaraju, pre toga to obave s predsednikom. I tu ništa ne bi promenili niti doprineli neposredni izbori za premijera, jer je važan i odnos snaga. I da izbori za premijera budu neposredni, u parlamentu bi bila ista vrsta aranžmana, samo komplikovanija i malo bezobraznija”, kaže Stojiljković.
Milan Nikolić, sociolog, kaže da je vlast predsednika različita od zemlje do zemlje, a da srpski predsednik ima moć jer ima uticaj koji zakonski ne može da se definiše. „Život nije moguće kodifikovati. Tadićeva moć proističe iz najjače stranke na vlasti, čiji je predsednik. Takvu bi moć imao i Tomislav Nikolić na istom mestu. Predsednik ima uticaj na ljude oko sebe i može da odredi koga želi na kojem mestu. On je doveo mlade ljude na ministarska mesta. Premijer čak nije bio član DS-a na početku mandata. Kako već imamo podelu vlasti, teško je reći da li izvršnu vlast treba deliti. A to bi se dogodilo ako bi se predsedniku dala veća ovlašćenja.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 18.03.2012
