Izvor: Politika, 14.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predsednik, „Politika”, pritisci
Kada je medijski tajkun Rupert Mardok 1981.godine kupio londonski „Tajms”, britanski parlament zatražio je od njega da garantuje da neće dirati u legendarnu uređivačku nezavisnost vodećeg britanskog političkog dnevnika. Godinu dana kasnije, glavni urednik „Tajmsa” Harold Evans podneo je ostavku žaleći se da je Mardok prekršio svaku garanciju koju je dao, odnosno da se mešao u uređivačku politiku lista.
Kada je Adam Mihnjik prelomne 1989. godine pokrenuo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Gazetu Viborču”, učinio je to da bi pomogao izbornim šansama Valensine Solidarnosti. Već u prvom broju lista, međutim, Mihnjik je napisao da je „Gazeta” nastala kao rezultat kompromisa vlasti i opozicije (na čuvenim poljskim „razgovorima za okruglim stolom”), ali da će list praviti novinari i da će samo oni biti odgovorni za sadržaj. Prilikom proslave desetogodišnjice izlaženja lista rekao je da su novinari hteli da rade u korist demokratske Poljske, ali ne i u korist tadašnjih i budućih lidera Solidarnosti.
Ranih sedamdesetih izbila je afera „Votergejt” i „Vašington post” je izložen žestokim pritiscima. Čitaoci su izdavača Ketrin Grejem zasipali pritužbama da novinari Vudvord i Bernstin pišu zlonamerno i da su im tekstovi nepouzdani i neprofesionalni. Još gore, vrednost deonica „Vašington posta” survala se i kompanija je na vrhuncu afere vredela upola manje nego kada je Ketrin Grejem došla na njeno čelo. Šta je posle bilo, svi znamo (ostavka Ričarda Niksona, Pulicerove nagrade i čuveni film sa Robertom Redfordom i Dastinom Hofmanom), ali je Grejem u memoarima skromno zapisala da „Votergejt” jeste bio najvažniji događaj njene karijere, ali da je njena uloga bila „u osnovi periferna”.
Sva tri primera potiču iz različitih političkih i društvenih miljea, ali sva tri afirmišu jedan te isti princip: uređivačku nezavisnost i profesionalnu autonomiju listova, odnosno ljudi koji ih uređuju, i u odnosu na vlasnike, i u odnosu na izdavače, i u odnosu na političare. Novinarstvo je struka, i u zanatski deo posla se ne meša ni sa pozicija vlasti, ni sa pozicija vlasnika i izdavača. Novinski biznis u savremenom svetu sadrži sve složenije mehanizme korporativnog upravljanja kojima je cilj da zaštite nezavisnost uređivačke politike.
Predsednik Srbije Boris Tadić juče je u intervjuu „Politici” energično odbacio tvrdnju da je njegov zahtev glavnom i odgovornom uredniku i generalnom direktoru „Politike” da „u najhitnijem roku nadležnim državnim organima dostave sva saznanja, činjenice i eventualne dokaze na osnovu kojih je pisan tekst ’Nasledstvo na tri dela’ kako bi nadležne institucije iskoristile ta saznanja u svojoj istrazi” predstavljao pritisak, odnosno pokušaj mešanja u uređivačku politiku lista.
(Reč je, podsećamo, o tekstu povodom zaostavštine Nenada Bogdanovića, u kom je objavljen i demanti Prvog opštinskog suda u Beogradu koji se odnosio na pisanje listova „Kurir” i „Pravda” o milionima evra koje je pokojni gradonačelnik navodno ostavio.)
Tadić, takođe, smatra da njegov zahtev ne može da se tumači kao poziv da redakcija policiji i tužilaštvu oda svoje izvore, pa čak tvrdi da je takvo tumačenje njegovog zahteva od strane glavnog urednika zapravo „obmanjivanje” javnosti i „krivotvorenje” njegovog pisma „Politici”.
Ovo su doista krupne reči, kao što je krupna i Tadićeva optužba da je redakcija počinila „teško krivično delo” time što je „neovlašćeno” snimila razgovor sa Markom Đurišićem, šefom izbornog štaba Demokratske stranke. „Politika” je o potonjem zatražila i mišljenje pravnih eksperata, koje objavljujemo u ovom broju. Nikakvo krivično delo nismo počinili, jer je Marko Đurišić učestvovao u razgovoru sa našom novinarkom, koja mu se predstavila i objasnila da traži izjavu za novine.
Smatramo da „Politika” nije zaslužila predsednikove teške reči i da se cela ova rasprava ne odvija u demokratskom duhu. To je utoliko važnije reći zato što se predsednik u kritici „Politike” sve naglašenije poziva na činjenicu da je reč o listu sa pedeset posto državnog kapitala. (Vlasnici Politike su nemački VAC i Politika AD, svaki sa polovinom akcija. Do redakcije nekad stižu glasovi o nezadovoljstvu vlasnika, ali su njihove intervencije upadljive svojim odsustvom.)
Treba li reći da predsednika Tadića smatramo demokratom, i da je štampa u Srbiji slobodna. Ne dovodimo u pitanje predsednikovu privrženost slobodi štampe, i ne smatramo da mu je cenzura na pameti.
Zadatak je slobodne štampe, međutim, da i borce za demokratiju i slobodu stalno podseća da sloboda nikad nije do kraja izvojevana. Političari su žrtve iluzije da oni, već zbog toga što su iz ubeđenja demokrate, ničim ne mogu da naškode demokratiji. Mnogi demokratski političari u Srbiji sebe smatraju misionarima, čak apostolima slobode, pa se čude kako može neko da ih optuži za mešanje u uređivačku politiku, kad su oni borci za slobodu medija.
Odgovor je jednostavan. Ova vrsta rasprave je već sama po sebi znak zrelijeg demokratskog društva. Diskusije kakvu „Politika” ovih dana vodi sa predsednikom mogu se naći samo u demokratskim društvima. Srpska demokratija je dovoljno zrela da će je sukobi štampe i političara samo ojačati.
Ljiljana Smajlović
---------------------------------------
Nije bilo krivičnog dela
„Politika” nije počinila krivično delo kada je novinarka našeg lista, uzimajući izjavu od Marka Đurišića, predsednika Izvršnog odbora Demokratske stranke, snimila razgovor sa njim, smatra advokat Srđan Šišić. Na našu molbu da kao pravnik i poznavalac medijskog prava oceni da li je tačna tvrdnja da je „Politika” neovlašćeno snimila razgovor s Đurišićem i time počinila teško krivično delo, Šišić kaže da krivičnog dela nema zato što je Đurišić znao sa kim razgovara.
– U Krivičnom zakoniku postoji krivično delo neovlašćenog snimanja, ali se ono odnosi na one koji neovlašćeno postavljaju određene aparate za prisluškivanje ili presretanje razgovora. U Krivičnom zakoniku se navodi da krivično delo neovlašćenog snimanja i prisluškivanja čini onaj ko „posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu, ili kakvo saopštenje koji mu nisu namenjeni”. Misli se, znači, na razgovore koji nisu upućeni onome ko ih prisluškuje. Ako bi se gledalo na ovaj način, moje je mišljenje da u konkretnom slučaju krivičnog dela – nema. Đurišić je znao da razgovara s novinarem, a i kojim povodom. Krivično delo nezakonitog prisluškivanja je uneto u Krivični zakonik da bi se sprečilo nedozvoljeno prisluškivanje tajnih službi.
Profesor dr Zoran Stojanovića, šef Katedre za krivično pravo Pravnog fakulteta u Beogradu i autor Komentara Krivičnog zakonika, kaže da pristanak sagovornika na snimanje telefonskog razgovora čak ne mora biti eksplicitan.
– On može biti i prećutan. Ako uzmemo u obzir visoku političku funkciju sagovornika i činjenicu da je on razgovarao sa novinarem, a ne ćaskao s prijateljem, naročito u slučaju ako mu je novinar postavio konkretno pitanje na osnovu kojeg je sagovornik mogao biti svestan mogućnosti da će njegov odgovor na to pitanje biti tonski zabeležen i objavljen u novinama, onda bi se moglo dokazati da je postojao prećutni pristanak tog sagovornika da razgovor bude snimljen. Dakle, ako se iz svih okolnosti konkretnog slučaja može zaključiti da postoji makar i prećutan pristanak sagovornika da razgovor bude snimljen, onda nema bitnog elementa ovog krivičnog dela – da je razgovor neovlašćeno snimljen – objasnio je prof. dr Zoran Stojanović.
M.D. – A.P.
---------------------------------------
Član 143.
Neovlašćeno snimanje razgovora jeste krivično delo. Spada u grupu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina i predviđeno je članom 143. Krivičnog zakonika kao: „Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje”. Zakonik kaže: „Ko posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu ili kakvo saopštenje koji mu nisu namenjeni, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom od tri meseca do tri godine”.
Gonjenje za krivično delo „neovlašćeno prisluškivanje i snimanje” preduzima se po privatnoj tužbi.
---------------------------------------
Autorizacija
Na pitanje šta se događa ako sagovornik zatraži da pre objavljivanja razgovora s njim pogleda tekst i uveri se da li je novinar verodostojno preneo njegove reči, advokat Srđan Šišić odgovara da naš zakon ne poznaje pojam autorizacije. On navodi da u Srbiji novinar nije strogo formalnopravno u obavezi da tako nešto ispoštuje.
– S druge strane, poželjno je da to uradi da se ne bi postavljalo pitanje autentičnosti, odnosno da se ne bi dovodilo u pitanje da je novinar objavio nešto što mu sagovornik nije rekao – navodi Šišić.
[objavljeno: 15/04/2008]
.jpg)
