Izvor: Politika, 20.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Partije ne koriste Čedinu matematiku
U većini stranaka na tvrdnju lidera LDP-a da glas u Srbiji teško može da košta ispod sedam evra, odgovaraju da nikad nisu pravili takvu računicu
Kada bi se rezultati stranaka na majskim parlamentarnim izborima preneli na polje matematike, svaka stranka ili koalicija je za jedan osvojeni glas u kampanji zvanično potrošila između jednog i četiri evra. A ako su tačne tvrdnje Čedomira Jovanovića, lidera LDP-a, iznete u intervjuu „Politici”, da „glas u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbiji teško može da košta ispod sedam evra”, te da je to standard, onda nijedan izveštaj stranaka o troškovima kampanje koji je predat Republičkoj izbornoj komisiji nije tačan.
Jovanovićeva računica „o stvarnim troškovima kampanje u kojoj se bori za svaki glas” koja je, prema njegovim rečima, poznata svakom političaru, ponovo otvara pitanje verodostojnosti finansijskih izveštaja stranaka, kao što se desilo i posle nedavnog priznanja Tomislava Nikolića da su Miroslav Mišković i Milan Beko delom pomogli radikalima u kampanji plaćanjem jedne televizijske emisije i iznajmljivanja automobila (što nije bilo prikazano u izveštaju SRS-a).
Ističući da su sumnje da stranke daju potpune i tačne izveštaje manje-više već dokazane, izvršni direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić naglašava da jeproblem samo u tome što te dokaze nije izneo organ koji je za to nadležan – RIK i nije preduzeo odgovarajuće mere.
– Istraživanja koja smo mi radili nekoliko puta prateći, pre svega, troškove izborne kampanje koji su vidljivi (TV oglašavanja, oglašavanje u novinama i putem bilborda) jasno su ukazivala na to da se troši otprilike duplo više nego što se prijavljuje – kaže Nenadić.
I u samim strankama za visoke troškove kampanje najviše krive skup medijski prostor, ali odbacuju bilo kakve sumnje u istinitost podataka dostavljenih RIK-u. Uz to, naglašavaju da nikada nisu ni razmišljali na takav način, odnosno određivali cenu glasa. Prema njihovim ocenama, to i ne može tako da se računa, jer politika ne može da se svede na matematiku.
Navodeći da ne želi da komentariše „naknadne izlive poštenja i skromnosti nekih političara”, predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke Marko Đurišić ipak kaže da se računica demokrata vidi u izveštaju koji je predat RIK-u.
– Nikakvih skrivenih troškova nemamo – kaže Đurišić, dodajući da, koliko je Jovanovićeva računica tačna, pokazuje rezultat LDP-a na izborima.
I potpredsednik SRS-a Dragan Todorović kaže da radikali nikad nisu izvodili takvu računicu, jer bi takvim trgovačkim odnosom potcenili svoje birače.
– Nas interesuje da što veći broj građana bude obavešten o našem programu, a onaj ko ima veliku i razgranatu organizacionu mrežu to može lakše da uradi i onda su troškovi mnogo manji – kaže Todorović i dodaje da su procentualno najskuplje kampanje onih koji dobiju najmanje glasova.
Zvanični izveštaji zaista potvrđuju Todorovićevu ocenu, jer kada se suma prijavljenih izbornih troškova podeli sa brojem osvojenih glasova, ispada da su glas „najskuplje plaćali” Koalicija Albanaca Preševske doline (3,85 evra) i Liberalno-demokratska partija (3,82 evra). Sam Jovanović je, inače, u intervjuu našem listu objasnio da je to što je LDP osvojio manje glasova nego što su to prognozirali istraživači javnog mnjenja posledica toga što su se „spustili” ispod sedam evra.
Za petama su im koalicija oko socijalista (3,60 evra po glasu) i narodnjaci (3,28 evra), a najveći su i najjeftinije prošli – Lista „Za evropsku Srbiju” „platila” je glas 1,76 evra, a radikali 1,43 evra. I tu, međutim, ima izuzetaka, pa je tako glas Mađarske koalicije, za koju se opredelilo manje od 75.000 birača, „koštao” najmanje – samo 1,23 evra.
Računanje „cene” glasa na taj način za Aleksandra Vučića iz Srpske napredne stranke je besmisleno, jer je „suština u poruci koja se šalje ljudima”.
– Da je sve u parama, Čedomir Jovanović bi onda imao više glasova nego što ih ima. Ali može on da štampa 100.000 plakata da je Kosovo nezavisno, ali ta poruka nema podršku birača. Ipak, kad imaš dobru poruku, važno je da imaš i novac da je multiplikuješ – kaže Vučić, ističući da se trenutno ozbiljnim formulisanjem izbornih poruka bave samo DS i SNS.
Sa takvom ocenom se verovatno neće složiti nijedna druga stranka, pa tako predsednik Izvršnog odbora Socijalističke partije Srbije Branko Ružić ističe da SPS nikad nije imao velika sredstva za kampanje, tako da je efekat postizan pre svega idejom kampanje i kvalitetom kadrova koje su predlagali.
– U svakom slučaju, što više novca, to je kampanja sadržajnija, ali mislim da je mnogo važnija ideja i program koji se propagira – kaže Ružić, ističući da su najskuplje sekunde za spotove i emisije na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a da je logistika (troškovi goriva, tehnika, ketering, zakupi sala) manji deo troškova u kampanji.
I Dragan Šormaz, potpredsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke Srbije, tvrdi da cena medijskog prostora drastično poskupljuje kampanje i da „Jovanovićeva matematika” nije daleko od istine.
– Ali opet sve to zavisi od organizovanosti stranke. Nije to baš tako striktno i fiksno. Zavisi od toga koliko imate volontera, od vrste i tipa kampanje – ističe Šormaz, dodajući da bi se ceni od sedam evra po glasu verovatno još više približili, ukoliko bi se uračunali i lični troškovi koje imaju volonteri, ali ih ne naplaćuju od stranaka.
Nemanja Nenadić ocenjuje da Jovanovićevu računicu ne treba uzeti doslovno zbog toga što gotovo sve stranke imaju određeni broj birača koji je njima naklonjen, bez obzira na to koliko se agresivna kampanja vodi. Tako da novac uložen u kampanju, prema njegovim rečima, utiče samo na deo birača, naročito na one koji su u potpunosti neopredeljeni ili se kolebaju između nekoliko stranaka. Ako se to ima u vidu, onda je „cena” glasa verovatno još i veća.
– Sve govori da je reforma u ovoj oblasti zaista neophodna, jer nije normalna situacija u kojoj svi znamo da ono što stranke prijavljuju kao izborni trošak nije istinito, a da to niti podleže proveri, niti javnost dobija potpune podatke – ističe Nenadić, ukazujući da bi situacija mogla da se popravi tako što bi se, recimo, povećali zakonski limiti (koliko stranka može da prikupi i potroši novca u kampanji) da bi se na taj način dobili makar verodostojniji podaci. Druga opcija, prema njegovim rečima, jeste ograničavanje troškova kampanje na način kako je to učinjeno u nekim zemljama Latinske Amerike – u kojima, recimo, ne mogu, kao u Srbiji da se zakupljuju termini po čitav dan na nekoj televiziji, već je dopušteni nivo najskupljeg oglašavanja bitno ograniči.
– Ukoliko stranke ne bi imale mogućnost da troše na takve vidove oglašavanja enormne iznose, samim tim bi imale manje problema i da prikupe sredstva, pa verovatno i da prikažu poreklo i strukturu svojih prihodna i rashoda – navodi Nenadić, dodajući da je, naravno, efikasna kontrola preduslov za poštovanje bilo kakvog zakona.
A upravo u tom delu Srbija ima veliki problem – Državna revizorska institucija, koja ima mogućnost, ali ne i obavezu da kontroliše finansijske izveštaje stranaka, još ne funkcioniše (tek ove nedelje se očekuje konkurs za kadrovska rešenja), a, prema rečima Radoslava Sretenovića, predsednika Saveta DRI, i kad počne sa radom, moraće najpre da se pozabavi obaveznim poslovima – kontrolom budžeta, državnih fondova, poslovanja NBS, javnih preduzeća i opština.
B. Baković - M. R. Petrović
[objavljeno: 21/10/2008]
