Izvor: Politika, 11.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opstanak Koštuničine Nikite
I pored nezadovoljstva u stranci, bivši premijer se nije odrekao usluga šefa svog kabineta
Zadržavši poziciju Koštuničine Nikite, ambicioznog i beskrupuloznog izvršioca najtežih političkih zadataka, Aleksandar Nikitović je razuverio i najveće skeptike da će, posle Vojinog kraha na izborima, u najmanju ruku postati politički mrtvac. Lider DSS-a je, odbijanjem da se „razvede” od svog moćnog šefa kabineta iz vremena dva premijerska mandata, i pored nezadovoljstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u stranci uoči sednice Glavnog odbora, priznao ono što su neki tvrdili: da je Nikitović bio otelotvorenje njegove političke podsvesti.
Pokazao je, ipak, još nešto. Da se nije priklonio srpskom carističkom mentalitetu, prema kome su svi naši vladari bezgrešni i genijalni, ali nekako naivni, pa im se među dvorjane po pravilu umuvaju zlikovci koji ih najpre zavedu, a onda obavezno upropaste.
Prema tom infantilnom shvatanju političkih zakulisnih igara, da nije bilo Nikitovića, Crna Gora ne bi postala razroka, na zgradu američke ambasade bi bacali cveće, a u Prištini bi za novu godinu pevala Ceca.
Problem četrdesetjednogodišnjeg Baranina sa srpskim papirima je uglavnom bio tajšto je vremenom poverovao da se kroz njega obraća Voja, tako da je srpsku politiku dodatno obogatio mistikom. On ne daje intervjue, ali je u svoje vreme bio sposoban da medije suptilnim pozivom ubedi da je video svemirce i da mediji sasvim ozbiljno, istraživački, nazovu kontrolu leta i pitaju da li se, možda, mali zeleni ne vrzmaju po nebu.
Kada je Tomislav Nikolić u Vučićevom stanu tražio garancije da će duže od nekoliko sekundi biti spiker srpskog parlamenta početkom 2007. godine, gledao je samo u Nikitovića.
– Govori ti Voja lično – rekao je Nikitović pažljivo negovanim dijalektom, kakvim se govori na guslarskim festivalima brkatih đedova.
Hladniji za nekoliko stepeni od leda, emotivan kao ratni hirurg koji prvo amputira, pa posle pita nežno ranjenika da li je možda želeo anesteziju, Nikitović je nasledio Ljiljanu Nedeljković.
Posle školovanja u barskoj gimnaziji „Niko Rolović”, Nikitović je diplomirao i magistrirao na Filozofskom fakultetu, iz oblasti istorije analitičke filozofije, postavši ekspert za Platona. Dok se nije upoznao s Koštunicom, radio je na kopir-mašini u knjižari „Plato”. Vođen crnogorskim nitima, odsek Terazije, Nikitović je s Platoa prešao na viši nivo, kod Bogoljuba Karića. Kada je Bogi počeo da sanja da će Srbija dobiti Berluskonija i da je on kandidat za Silvija, pa je počeo da kupuje poslanike, Aca je bio jedan od vođa operacije posle koje je Bogi otišao na svoju Svetu Jelenu.
Priča se da je Karić tada rekao: „Nisam ni sanjao da imam ovako sposobne kadrove”. Onda je odmereno, kako samo on ume, optužio crnogorski lobi DSS-a, u koji je svrstao Nikitovića, Radeta Bulatovića i Jočića, da hoće da ga ubiju. Nazivao ih je „Koštuničinim pudlicama”, što je još jedan dokaz da Bogi jednako ne razume politiku, kinologiju i metafore: u najmanju ruku, imao je posla s rotvajlerima.
Posle je ekipa razbila i Kariću blisku Socijaldemokratsku partiju, izbacujući je iz vladajuće koalicije. Tada su funkcioneri SDP-a optuživali Nikitovića, Vojina Lazarevića i Mlađana Dinkića da su deo specijalnog tima za potpunu demontažu Bogijeve političke infrastrukture, dok je Nikitović pominjan kao jedan od Koštuničinih bliskih saradnika koji su se protivili predlogu Drakulića da se Dinkić smeni s funkcije ministra finansija.
Tokom četiri godine na radnom mestu Vojinog pancira, prekaljen kao pregovarač s tajkunima, medijima, haškim optuženicima, gde je bio jedan od motora dobrovoljne predaje, mada su kolale priče i da je bio glavni organizator pregovora s Ratkom Mladićem, Nikitović je toliko suptilno održavao koalicioni mir da je doveo u pitanje pregovore oko formiranja druge Koštuničine vlade. Stvar su u svoje ruke preuzeli Jočić i Aca Popović, s jedne, i Đilas i Šutanovac s druge strane. Kada je pregovarao o koalicionoj vladi DSS-a, SRS-a i SPS-a mahom je grmeo na Ivicu i pretio mu sadržajem iz fioka.
Dok sedi na sastancima, Nikitović voli da maše ogromnim „mon blan” nalivperom i crta kružiće i kockice, a legendu o svom uticaju širi tako što voli da ljude brifuje pred sastanke s Vojom, usmeravajući tok razgovora u željenom smeru. „O čemu ćeš da pričaš s Vojom?” „O prugama.” On kaže:„Nemoj, Voja ne voli pruge, pričaj o životu”.
Priča se da je onima koje je zvao na brifinge tepao tako nežno da je jeza bila blagi opis stanja, dok su slušali omiljenu mantru: Ja sam patriota, no što si ti?
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 12/01/2009]
