Izvor: Blic, 26.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odmah upišite kurs engleskog
Odmah upišite kurs engleskog
Prvo što bih poručio oficirima i vojnicima Vojske Srbije i Crne Gore je da već sada upišu neki kurs engleskog jezika jer bez njegovog znanja neće biti moguće normalno funkcionisati u programu 'Partnerstvo za mir' jer neće biti u mogućnosti da razumeju komande oficira NATO - poručio je u intervjuu za 'Blic' poljski general Boleslav Izidorčik, šef Odeljenja za koordinaciju i planiranje u sedištu programa 'Partnerstvo za mir' u vojnoj komandi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << NATO u belgijskom gradu Monsu.
S generalom Izidorčikom, koji se na čelu programa nalazi od 2000. godine i koji je učestvovao u obučavanju svih 28 članova ove asocijacije, razgovarali smo nedelju dana nakon što je naša vlada i zvanično podnela zahtev za punopravno članstvo u programu.
- Srbija i Crna Gora su načinile tek prvi korak na dugom putu do punopravnog članstva. Kada nadležni u NATO u Briselu odobre priključenje, sledi korak koji se sastoji u potpisivanju takozvanog 'okvirnog dokumenta' u kojem jasno stoji šta se sve od članice očekuje i gde su navedeni opšti principi programa. Nakon toga, zemlja kandidat dostavlja 'dokument prezentacije' u kojem mora da se navede koje je jedinice, vojne objekte i slično spremna da uključi u programe 'Partnerstva za mir'. Posle toga dolazi do potpisivanja individualnih programa saradnje u kojima se biraju samo oni programi koji su neophodni toj državi.
Šta se nalazi na meniju 'Partnerstva' i koje programe bi Vojska Srbije i Crne Gore mogla da izabere?
- Ponuda je veoma bogata. Svi programi su podeljeni u 24 oblasti, među kojima su projekti rešavanja kriza, vojna obuka i slično. U svakoj od tih oblasti postoje posebni projekti. Mi smo samo ove godine imali 700 takvih projekata namenjenih zemljama članicama. Područja moguće saradnje su u vazdušnoj odbrani, rukovođenju, konsultacijama, komunikacijama, planiranju u civilnim kriznim situacijama, obuci stranih jezika, zdravstvenoj zaštiti, vojnoj infrastrukturi, vojnim vežbama. Na vama je da odlučite šta vam treba i na čemu želite najviše da radite.
Da li vojno krilo programa 'Partnerstva za mir', kojim vi predsedavate, ima i neke političke zahteve koje članice moraju da ispune?
- Za političke uslove je odgovoran civilni deo programa koji se nalazi u Briselu, a mi smo zaduženi za vojna pitanja. Da bi neka zemlja postala član programa, mora da ispuni određene kriterijume. Tu su najvažnije transparentnost nacionalnog planiranja odbrane i demokratska kontrola oružanih snaga. Takođe je veoma važno da zemlje imaju želju da ojačaju saradnju sa drugim zemljama iz programa.
Moraju li naši vojnici da idu u mirovne operacije po svetu?
- Vaši vojnici mogu da idu u mirovne operacije koje organizuju UN i NATO, ali to nije obavezno. Dakle, to je stvar izbora. U principu se od zemalja očekuje da predlože svoje jedinice za takve operacije.
Može se čuti da je proces priključenja 'Partnerstvu za mir' skup. Koliko to zaista košta?
- To zavisi od svake države ponaosob i od njenih želja i zahteva. Projekte saradnje finansiraju zemlje koje učestvuju u 'Partnerstvu'. Ako za dve zemlje organizujemo zajedničke vojne vežbe, to mogu platiti obe zemlje ili samo jedna od njih. Svaki projekat je različit, pa su različite i mogućnosti finansiranja. Kurseve mahom plaća 'Partnerstvo'.
Moramo li zbog članstva u 'Partnerstvu' da menjamo naše oružje?
- Naravno da ne morate da menjate svoje oružje i niko vas neće terati da to činite. Međutim, ukoliko želite da sarađujete s drugim zemljama, morate da imate, recimo, sredstva komunikacije koja su kompatibilna tim zemljama kako biste uopšte razumeli.
Postoji li više nivoa saradnje sa 'Partnerstvom' i kako se može sa jednog nivoa preći na drugi?
- U okviru 'Partnerstva za mir' učestvuje 28 zemalja. U prvoj grupi su zemlje koje žele da postanu članice NATO, odnosno zemlje u takozvanom Akcionom planu za članstvo (MAP). Među njima su, na primer, Hrvatska i Albanija. U drugoj grupi su zemlje poput Austrije i Švedske, koje žele da unaprede saradnju sa NATO, a u trećoj grupi su zemlje koje su se tek pridružile. To bi bio slučaj sa Srbijom i Crnom Gorom. Kada se postigne određeni nivo, moguće je preći iz jedne grupe u drugu. Program za mir
Program 'Partnerstvo za mir' nastao je 1994. godine na samitu NATO u Briselu i zamišljen je kao okvir okupljanja zemalja koje nisu članice NATO, a žele s njim da sarađuju. Formula se sastojala u tome da se sve te zemlje ohrabre na saradnju i prilagođavanje NATO, a da se pitanje njihovog punog članstva odloži za neka vremena kada će to (sa stanovišta alijanse, pre svega) biti politički pogodnije. Do danas je ovom programu pristupilo 28 zemalja, uključujući Rusiju (juna 1994), sa kojom je uspostavljen poseban kanal komuniciranja kroz zajedničke organe. Osim Srbije i Crne Gore, još su jedino Hrvatska i BiH bile suočene sa neophodnošću ispunjenja određenih zahteva. Među članicama programa koje nisu morale da ispune posebne uslove su i Albanija, Azerbejdžan, Gruzija, Kazahstan, Kirgistan i Belorusija. Milorad Ivanović
