Izvor: S media, 16.Jan.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od pustoši do luksuza
Dok njihovi vršnjaci u luksuznim hotelima „eduju frendove na fejsu” i „lajkuju fotke”, izbor dece u kopaoničkom selu Gradac, udaljenom svega petnaestak kilometar je – da li gledati prvi ili drugi kanal na televiziji i da li prvo nahraniti kravu ili koze
U izgrebanom, od starosti požutelom „smederevcu” pucketaju drva. Na zidu iznad kauča gori kandilo. A za stolom porodica. Četvoro čeljadi, roditelji, baba i prababa. Spremaju se da ručaju. U rerni se peče hleb. >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Kupovni u kopaoničko selo Gradac ne dolazi. Od pedesetak kuća dim se vije iz dimnjaka nekoliko. Svega dvadesetak žitelja sada ima ovo seoce.
– Pre samo 20 godina bilo je 150 duša ovde. Po stotinu ovaca i krava smo imali. Sila je to bila. Ma, struja je ovde došla još 1972. godine. Sve bog dao, a sad sve zapostavljeno – jada se osamdesetpetogodišnja Draga, jedna od najstarijih žiteljki ovog kopaoničkog sela.
Niz put po dva, tri dana, nastavlja ona, niko ne prođe. Nema s kime da se porazgovara, dodaje.
– Zato popričam i s kravama ponekad. Evo, u avliji imam tri kuće. U jednoj živim. Druga se raspala, ima deset godina kako u nju niko nije ušao. Strah me da se ne sruši. A novu smo zidali i ostade nezavršena. Za koga sad da se doziđuje – pita naša sagovornica.
– Još malo, pa će ceo Gradac kovrag i korov da zahvati – završava ona priču.
A najmlađi u ovom selu i obližnjem Blaževu žive neku drugačiju svakodnevicu. Kada je leto, kažu, lakše im je. Po ceo dan nisu u kući. A sada je zima. Manje je posla u poljoprivredi. Uglavnom su kod kuće. Gledaju televizor. I dok njihovi vršnjaci u gradu „eduju frendove na Fejsu” i „lajkuju fotke”, njihov izbor je – da li gledati prvi ili drugi kanalna televiziji. Da li prvo nahraniti kravu ili koze?
Štampa u Gradac, ali i obližnji „centar”, Blaževo, ne dolazi. Klinci jedva čekaju da neko dođe u goste pa da otrče do prodavnice po dva litra rizlinga i kisele vode...
– Krckamo ono što smo letos zaradili. Svako jutro smo ustajali u pet sati i išli da beremo pečurke. A po podne u maline. I zaradio sam ja letos. Od toga sam kupio mobilni, sada i ovde imamo mrežu – pohvalio nam se Dragin praunuk, trinaestogodišnji Raša.
Njegovi stariji brat i sestra su u srednjoj školi u Kruševcu. Ne planiraju da se vraćaju nazad. I on će, kaže, tako. Čim završi osmi razred u Gradac će dolaziti samo za vreme letnjeg i zimskog raspusta...
A svega na dva sata pešačenja od sela Gradac – bleštavi hotel s pet zvezdica. Najpre kaljavim blatnjavim, a potom i asfaltnim putem na samo petnaestak kilometara nalaze se najpoznatiji i najskuplji hoteli i odmarališta Kopaonika.
I dok porodice u Gradcu žive od onoga što su ubrali i prodali proteklog leta ili od skromnog dečijeg dodatka, u hotelima i kafićima u „Konacima” njihovi vršnjaci iz Beograda, Novog Sada, Niša ili Kruševca za jedno piće potroše ceo „seoski” džeparac. A za jedan dan neretko i ceo budžet skromne porodice sela Gradac.
Tu, nadomak jednog od kafića, zatičemo ekipu Nišlija. U jednom od hotela „ubijaju” poslednju nedelju zimskog raspusta. Jedan od njih, Mario, voljan je da razgovara.
– Skupo je sve, brate, ovde, ali moramo malo da se opustimo. Za neki dan, opet, nazad. I onda smaranje do Uskrsa – kaže ovaj sedamnaestogodišnji Nišlija.
Najveći problem mu je što vajerles u hotelskoj sobi ne radi dobro. I to što njegov mobilni telefon ne podržava video-format koji bi da pogleda. Ali, dodaje on niškim akcentom, bar je provod ovde dobar.
– Ima u „Konacima” kafići, restorani, pa kafići koji se uveče pretvaraju u klubove. Tu ide narodna muzika. Tu su alkohol, turbo folk, dizanje ruku, mahanje, raspad, haos – užurbano nam priča on.
Koliki džeparac dobija, da li je skupo na Kopu provesti raspust, pitamo.
– Pa, skupo je, brate. Al’, mora se. Eto, dnevni ski-pas košta 2.200 dinara, flašica vode 140 dinara, a čaj na ski-stazi 150 dinara, pa ti vidi – odgovara on.
Seda s društvom u kafić. Naručuju po pivo. Flašu od 0,3 litra plaćaju po 380 dinara. Obrću još jednu turu.
Raša iz Gradca proletos je kilometrima nosio desetine kilograma pečuraka za tu cifru.
Stefan Despotović
