Izvor: Politika, 30.Jul.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne pokušavam da uvedem teror u skupštinu
Mandat bi poslaniku oduzimao parlament, ali bi on ostao u političkoj stranci. Izmenama zakona moguće je propisati i da lice kojem je na taj način prestao mandat više ne može da bude kandidat na listi neke stranke
Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava, izazvao je dosta reakcija izjavom da bi trebalo promeniti Zakon o izboru narodnih poslanika kako bi bila ustanovljena posebna odgovornost za ponašanje poslanika ako krše ustavne slobode i prava. Te mere >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi, kako je krajem prethodne nedelje preneto u medijima, podrazumevale i mogućnost da izgube mandat ili imunitet. Na pitanje zbog čega misli da je sad potrebna takva izmena zakona, kad po zakonu već postoji mogućnost oduzimanja imuniteta poslaniku, Čiplić u razgovoru za „Politiku” kaže da je u javnosti napravljena „omaška”.
– Nisam govorio o ukidanju imuniteta, nego o prestanku mandata. Poslanik je tokom mandata imunitetski zaštićen krivično, krivično-procesno, parnično i administrativno-upravno. Tokom trajanja mandata, on ne može da odgovara za eventualno krivično delo, ukoliko mu imunitet ne bude skinut – kaže Čiplić.
O čemu je ovde onda reč?
Ideja je da se uspostavi dodatna vrsta odgovornosti za poslanike koji, kao što znamo, ne odgovaraju ni politički. U stvari, odgovaraju politički neformalno. S jedne strane, ako nisu „valjani” za svoju stranku, ona ih menja, jer postoje tzv. blanko ostavke koje su i dalje neformalni deo pravnog sistema. Druga vrsta političke odgovornosti je ona na parlamentarnim izborima. U skladu sa time kako njegova politička stranka prođe na izborima i poslanik snosi posrednu političku sankciju. Ovde je reč o dalekosežnoj meri. Neke evropske zemlje u tranziciji imale su mehanizam, na koji sam se i ja pozvao, čiji je zadatak bio da poslanike nauči demokratiji i parlamentarnoj proceduri. Tu mislim na istočnoevropske države koje su pripadale Varšavskom ugovoru ili su, poput pribaltičkih država, bile deo SSSR-a, koje su do devedesetih godina imale iskustvo sa totalitarnim režimom. Reč je o tome da poslanik ima velike privilegije, što se često deformiše, pa se poslanici po svom ponašanju postavljaju iznad suverena koji im je dao mandat, a to su građani, a i iznad Ustava. Taj mehanizam je predviđao da je parlament, dakle zakonodavna, a ne nijedna druga vlast, vlasan da poslaniku, ukoliko se ponaša protivno liku, ugledu i položaju poslanika, oduzme mandat. Taj mandat se oduzima konkretnoj ličnosti, a ne političkoj stranci. Politička stranka, ako parlament u dosta složenoj proceduri odluči o oduzimanju mandata, na to mesto stavlja svog poslaničkog kandidata sledećeg sa liste. Daleko od toga da je to pokušaj da se uvede teror u skupštini. Pod pretnjom oduzimanja mandata, zato što rade nešto što je protivno određenim pravilima koja važe za sve, stoje svi poslanici.
Ali pribaltičke zemlje su, recimo, oduzimanje mandata uvele kako bi sprečile predstavnike ruskih stranaka da se u parlamentu bune kada im je zabranjivano korišćenje ruskog jezika i prezimena.
Oni su na drugačiji način sprečavali predstavnike ruske nacionalne zajednice, kroz zakon o kandidovanju, odnosno izboru poslanika. Ne na ovaj način. Ali imamo i primere za oduzimanje mandata u Slovačkoj i Češkoj koje nemaju taj problem kao pribaltičke države.
Na osnovu kojih ustavnih odredaba ste pokrenuli ovakvu inicijativu?
Temeljna ustavna odredba je član 5. koji spada u oblast Ustavnih načela, koja po svojoj političkoj težini imaju posebnu snagu. Član 5. Ustava Srbije kaže da je nedopušteno delovanje političkih stranaka kojima se poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, na kršenje ljudskih i manjinskih prava ili na izazivanje verske, rasne ili nacionalne mržnje. Ako je to delovanje nedopušteno za političke stranke, posebno to važi za njihove poslanike.
Zbog čega se ne primenjuje već postojeći mehanizam, ukidanja imuniteta i pozivanja na krivičnu odgovornost za ta dela?
Ovde je reč o dva potpuno različita pravna instituta. Neko može pozivati na kršenje ljudskih i manjinskih prava, a ne mora činiti krivično delo.
Kako to?
Krivično delo je potpuno konkretizovano i opisano. A norma da se ne krše ljudska i manjinska prava je opšta, ustavno-politička norma. Ovo bi bila neka vrsta političke odgovornosti za poslanike koji se ponašaju na način koji je nedopustiv, koji Ustav zabranjuje. Veoma je bitno kakva je procedura, a ona je takva da je parlament taj koji poslaniku oduzima mandat i da mandat ostaje političkoj stranci. Procedura je ozbiljna i ide u nekoliko faza.
Kako bi izgledala ta procedura?
Nadležni odbor, može biti mandatno imunitetski odbor ili administrativni odbor, prima prijavu. Potom poziva poslanika, razgovara sa njim, ima pravo da prikuplja činjenice i predlaže parlamentu da se o tome izjasni. Moguće je da se i sam odbor izjasni, kao neka vrsta prvostepene mere, a da se onda parlament izjašnjava o tome da li oduzeti mandat poslaniku ili ne. Ovde je više reč o tome da poslanici imaju u vidu pretnju da će ostati bez mandata zbog nedoličnog ponašanja.
Poslanici su i do sada bili suočeni sa pretnjom gubljenja imuniteta, ali mislim da se niko ne seća kad je nekom poslaniku i oduzet imunitet. Zašto bi sad neko pomislio da će mu možda biti oduzet mandat?
Iz prostog razloga što kad se imunitet oduzima, poslanik potom pred pravosudnim organima odgovara. Ovde nema nikakve pravne odgovornosti, već samo političke, Jedina posledica je da će poslanik ostati bez mandata i biti običan građanin. To je velika razlika. Posledica je politička, a ne pravna.
I neće biti krivično gonjen posle toga?
Tako je. Poslanik može vređati duh člana 5. Ustava Srbije, ali ne mora činiti krivično delo. Ima radnji koje se ne mogu okarakterisati kao krivično delo, ali su nedvosmisleno kršenje člana 5. Ustava.
Reč je dakle više o moralnoj odgovornosti.
Ali ima ozbiljnu političku posledicu, jer mu prestaje mandat. Takvo lice više ne može da se pojavljuje, bar u tom sazivu parlamenta, u političkom životu.
Ali s obzirom na to koliko se u Srbiji često menjaju sazivi parlamenta, vrlo je verovatno da će se vrlo brzo ponovo naći u skupštinskim klupama.
I to je moguće, kao što je moguće propisati izmenama zakona da lice kojem je na taj način prestao mandat više ne može da bude kandidat na listi neke stranke.
Bilo je dosta polemike oko toga da li bi takvom oduzimanju mandata mogli da podležu i poslanici koji su učestvovali u demonstracijama, a da pri tom njihova stranka nije bila organizator, a oni sami nisu pozivali na rušenje ustavnog poretka, niti su učestvovali u tučama. Pravni stručnjaci se slažu da pravo da demonstriraju imaju svi, od sveštenika, do poslanika.
Često zaboravljamo da ustavno-pravni poredak pokušava da uravnoteži ljudska prava i položaj svakog građanina. Osnovno pravilo je da je moje pravo i moja sloboda jednako sa istim takvim pravom i slobodom drugog čoveka. Naravno da svako ima pravo da se politički organizuje i da se javno okuplja i protestuje. Ne može predlog o gubitku mandata zbog, konkretno, povrede člana 5. Ustava, da ograničava neko pravo poslanika.
Kad očekujete da bi te izmene Zakona o izboru narodnih poslanika mogle da se nađu pred poslanicima?
U ovom trenutku je dosta komplikovano odgovoriti na to pitanje, s obzirom na veliki broj zakona koji se u ovom trenutku po hitnom postupku pušteni u skupštinu"
A i zbog problema sa kvorumom"
Imamo i taj problem. Ali ono što od mene zavisi, odnosno od vlade, pošto čitav mehanizam mora da se ugradi u zakon i u Poslovnik, hajde da kažemo da ono što se tiče vlade, tehnički može relativno brzo da bude pripremljeno. A onda će se poslanici naći sami pred sobom i pred javnošću, da vide da li žele sami sebe da ograniče u meri koju ustav podrazumeva i dopušta.
-----------------------------------------------------------
Lajčak trebalo da pusti Karadžićevu porodicu
Kako komentarišete odluku Miroslava Lajčaka, visokog predstavnika u BiH, da ne dopusti porodici Radovana Karadžića da ga poseti u zatvoru u Beogradu, uz obrazloženje „da treba isto tako da se kaže da će članovi porodice imati prilike još puno godina da vide Radovana Karadžića što se ne može reći za žrtve Srebrenice i drugih mesta”. Nije li tom njegovom izjavom već prejudicirano da je Karadžić kriv i osuđen?
Ne mogu da protumačim njegovo mišljenje. Možda je mislio i na dužinu postupka koja se vodi pred Haškim tribunalom. Ali prokomentarisao bih to da je svakako trebalo da omogućiti porodici da se susretne sa njim. U ovom slučaju, to nije do organa države Srbije.
M. R. Petrović
[objavljeno: 30/07/2008]
