Izvor: Večernje novosti, 14.Apr.2017, 22:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Na nama je da izaberemo

Ništa ne košta, a bez izuzetka menja život na bolje. Često do linije potpunog ličnog vaskrsa, uspeha u svemu Vera je najstariji impuls moždane mase stvorenja koje se zove čovek. Vera u ono što se vidi, oseća, ne vidi; vera kao drugo ime za nadu; vera kao nepojmljiva a najčvršća tačka oslonca i opstanka čoveka; vera nakon svega, kad se sve sruši, kad sve ono što ljudsko oko registruje više nije u stanju da zaustavi bol, tugu, očaj. Svi proroci koje pamti ljudski >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << rod, samozvani ili od drugih prepoznati Božiji izaslanici, pokušavali su svoje savremenike da ubede u jedno: vera je najveća snaga i moć koju čovek može da zamisli. Spasen je samo onaj - govorili su i na tome su podignute religije - ko veruje do kraja, bez delića sumnje, apsolutno. Vrhunac vere je vaskrs, pobeda nad smrću. Predanja kažu da je car Konstantin prihvatio hrišćanstvo i proizveo ga u službenu religiju Rimskog carstva tek nakon što je sam, lomeći se godinama, prihvatio ideju vaskrsa, besmrtnosti duše, kad je poverovao da njegova fizička smrt nije njegov apsolutni kraj. Kasniji pronosioci i tumači vere, oni prvobitni, u pocepanim odorama, sa štapom u ruci i žarom u očima, i ovi savremeni, koji veru sagledavaju kroz nauku, tražeći čvrste dokaze, govore o istom - neuništivosti energije, samo su im opisi drugačiji. Za prve je to duša koja putuje Stvaraocu i od njega se vraća nazad, pročišćena, spremna za novi životni oblik, dok drugi govore o kvantno-hologramskom zapisu čija je težina (težina duše) četiri grama. Toliko gubi na težini svaki čovek u trenutku smrti. Ateisti će vam reći da su sve to gluposti, praznoverje, sistem osmišljen kako bi se lakše vladalo ljudima. Na svako "večno pitanje", na primer ono o postanku, iskri života, razlozima našeg dolaska i odlaska sa ovog sveta, pozivaju se na zakone prirode, ne shvatajući kako time priznaju da su istinski verujući (ne i religiozni) da su bliži Bogu od mnogih deklarisanih vernika. Šta je Isus Nazarećanin hteo da kaže propovedanjem sopstvenog vaskrsa? Da li je zaista viđen među živima tri dana nakon smrti? Da li je vera u Isusa isto što i sam Isus? Nije li religijsko tumačenje njegovog života, postojanja uopšte, samo slikovito predstavljanje snage vere? Možda je najbolje ne tragati za odgovorima na ova i slična pitanja. Prepustimo to teolozima i onima koji su na putu spoznanja, traganja za sopstvenom pogledom na ono što zovemo apsolutnom istinom. Vera i verovanje žive samo u našim mislima, pa ako je tako, niko nam ne brani da bar ovih dana o Uskrsu, ako ne stalno, podesimo svoj misaoni tok na sunčane drumove, omeđene modrozelenim travama, na zvučne kulise od glasnog smeha i prijatnog razgovora. Ništa ne košta, a bez izuzetka menja život nabolje. Često do linije potpunog ličnog vaskrsa u svemu. Na nama je da izaberemo.

Nastavak na Večernje novosti...