Izvor: Politika, 16.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mirno nebo nad Kosovskom Mitrovicom
Ovde niko i ne razmišlja o današnjem 17. februaru – kažu Mitrovčani
Kosovska Mitrovica – Ništa u severnom delu Kosovske Mitrovice ne nagoveštava da je danas dan kada su Albanci, potpomognuti Amerikom i Zapadom, proglasili svoju državu. Kod „Poleta”, nekada boemske kafane Mitrovčana, tek pokoji prodavac sa cigaretama i voćem koje se smrzlo na zubatom suncu. Gužva je kao i obično na tomboli, gde mnogi godinama iščekuju da će dobiti koji dinar. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jer odavno, punih devet godina, u Mitrovici je više onih koji ne rade, koji „tezgare na sitno”, ne bi li se prehranili.
U jednoj od boljih ćevabdžinica, koju drži Goranac, juče je manje nego obično ljudi. Gazda kaže da njegova porodica ima 10 članova i da ne razmišlja o 17. februaru. Neće pod imenom i prezimenom u novine, neće čak ni pod inicijalima.
– Mi ne osećamo ništa što je u vezi sa navodnom republikom Kosovo. Živim ovde sa svojima od 1976. godine. Odavno smo napravili veliku kuću, dole u Bošnjačkoj, na mestu koje baš i nije za neki normalan život. Ali do rata živelo se lepo i lako. Družili smo se sa svima – kaže on.
Na takozvanoj maloj pijaci juče nije bilo nikog iz enklava. Retko se ko usudio da krene iz Babinog Mosta, Miloševa, Plemetine da prodaje, dan uoči 17. februara. U Ulici kralja Petra tek poneki vojnik Kfora. Na glavnom ibarskom mostu, onom koji razdvaja južni, albanski, od srpskog dela grada, samo jedan auto kosovske policije. Tek posle podne stigao je tenk Kfora sa par vojnika. Sa strane, kolutovi bodljikave žice, za ne daj bože.
„Dolče vita”, kafić koji je skoro punih 15 godina stecište svih – i Srba, ovdašnjih Albanaca, Bošnjaka, Turaka, Goranaca... – pun, kao i obično.
– Dosta nam je i 17. marta i 17. februara, i tamo kojekakvih datuma od kojih smo uvek strepeli, ali nikada nismo ni pomislili da napustimo svoj grad. Ovde je uvek gužva. Ljudi ne prezaju što su na samo par koraka od „tempirane bombe”, jer šta god da krene, krene upravo od ovog mosta, a prvi na udaru je ovaj moj kafić – kaže vlasnik Saša Radisavljević (36).
Nekoliko puta kafić je bio granatiran. Prvo, početkom 2000, ručnim bacačem – RB 60 mm, potom 2003. godine, a onda i godinu kasnije, 17. marta.
– Bio je pun lokal, tog 17. marta. Više od 50.000 Albanaca krenulo je ovamo, ka nama. U kafiću je bilo puno mladeži, uglavnom srpske. Samo sam čuo lomljavu, a imao sam utisak da mi puca tlo pod nogama. Tada je na terasi, ovde iznad mog kafića, od snajperskog metka, stradala žena – kaže Radisavljević. Tuži se sa Albancem koji mu je oteo kuću u južnom delu Mitrovice i dodaje da se neće pomiriti sa tim da muka njegovih roditelja bude oteta.
– Kakva je to država koju od šest milijardi i 750 miliona ljudi nije priznalo pet milijardi i 850 miliona. To je privatna država Tačija i albanskog vrha iz Prištine – kaže gost kafića Zoran V.
Biljana Radomirović
[objavljeno: 17/02/2009]
