Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 18.Dec.2016, 18:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Crno proleće
Da je tema za pismeni bila „Rastinje u mom zavičaju“ dud bi se verujem našao i pre razrade, to je prvo što si video kad izađeš na sokak. Dudovi su bili vršnjaci, jednaki, zasađeni pod konac koji je možda bio i austrijske izrade; tek kad bi se pojavili dudići delili su se na bele, crne i na murgaste. Dunkl dudić koji bi ti pao na nedeljnu košulju bio je fatalan, do otkrića „vanisha“ ima još pedeset sedam godina, i svečani odevni predmet bi bivao prekomandovan za svakidan, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << košulja predviđena za crkvu, svatove, ili kad digod makneš, počela bi da ide upolje, sa pokrovcima od kudelje koja je večito čuvala pomešane konjski znoj, kišnicu i sunce.
Dud stativa u mnogoj fudbalskoj utakmici čiji su rezultati zaboravljeni, kao i mnogi strelci ili igrači koji su skrivili penal. Rastojanje među dudovima bilo je preveliko za gol, drugu stativu igrala je polutina ciglje, kad lopta preleti iznad nje, ovi čiji je to gol viču uglas „santiva“, protivnici se raduju „go“, i dok danas sudije procenjuju je li igrač namerno igrao rukom ili ga je lopta pogodila, kod nas nije bilo milosti, ako bi nečija ruka bila i najmanje okrznuta loptom zaorilo bi se „enac!“, i pristupalo se izvođenju najstrože kazne; bela tačka nije unapred odmerena - zavisila je od onoga ko bi se prvi latio da izbroji jedanaest koraka.
Posedak u Orlovatu pamtim i po dudovima, deda Josa je imao dva reda belih dudova, i morali smo da ih kupimo za rakiju, dudićara je po rangu bila jedino iznad lebare i kuljare, ali je ipak bila voćna, da ne kažem organska, satlike sa otpijenim ovim destilatom viđao sam te u nekoj badži u štali, te na banku... Deda Josa kad dođe da namiriva, obriše nadlanicom grlić od prašine, otpije kao teniseri gutljaj-dva i vrati mu se snaga da čio otpočne novi gejm.
Jednog proleća mora da je iz sreza stigla naredba, po celom selu ljudi su počeli da vade dudove, nisu ih čak ni sekli, kao Turci knezove, nego su ih čupali iz korena; u početku nas je kaznena ekspedicija zainteresovala, dok su oko stabala kopane sve dublje jame, ali kad su prvi dud pajvanima počeli da ljuljaju iz korena, kao brica kad ščepa kutnjak, shvatio sam uistinu da je dud živo biće, žile iz korena čule su se, škripale su i zujale kao strune koje neko kida na džinovskom begešu, pa ovo je kao klanje svinja, s tim što svinje ne pokolješ sve, a dudovi padaju jedan za drugim, presuđeno je jednoj celoj vrsti.
Proći će godine, sviraću u Lajmenu, rodnom mestu Borisa Bekera, pa ću otići u obližnji Hajdelberg, da makar vidim tamošnju univerzu, ako već nisam na njoj studirao (i inače se držim baba-Kosanine maksime „što imam imam, što nemam – vidim kod drugog!“); pijem kafu u prelepoj bašti, vidim neko mi poznat, šta je, ko je, nisam nikad ovde bio, kad ono – dud. Ogroman, drevan, zdrav, krepki deda-stric naših dudova, ali zašto me je ovoliko iznenadio, u istom sam klimatskom pojasu, i ko zna, nisu li banatski dudovi upravo odovud odneseni kao sadnice?
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
