Izvor: Politika, 04.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosmet važan, ali ne po cenu standarda
Dva rezultata najnovijeg istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo Centar za slobodne izbore i demokratiju – da 41 odsto građana Srbije smatra da je rešenje Kosova i Metohije najvažnije spoljnopolitičko pitanje, važnije i od pridruživanja Evropskoj uniji i da bi samo 10 procenata građana bilo spremno na neku vrstu oružanog sukoba zbog Kosmeta – samo su na prvi pogled u suprotnosti. Građani zapravo žele političko rešenje budućeg statusa KiM, ali poučeni iskustvom nisu spremni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da zbog toga idu u novi rat. Ne bi bili voljni ni da zbog Kosova pristanu na eventualni pad životnog standarda niti na novu izolaciju.
Povodom istraživanja koje je pokazalo da opada broj građana koji bi se odrekli EU zbog Kosova, jer je, prema prethodnom Cesidovom istraživanju, broj onih koji bi se odrekli EU zbog Kosova u julu iznosio 47 odsto, sociolog Milan Nikolić, direktor Centra za istraživanje alternativa, kaže da je teško govoriti o trendu, na osnovu ovakve razlike u kratkom roku i da je za zaključak o tome potrebna analiza više uporednih istraživanja javnog mnjenja. Ovakav nalaz, prema kojem je ljudima više stalo do Kosova nego do EU, on "čita", pre svega, u svetlu činjenice da se "ta tema održava vrućom i da se približava neko razjašnjenje". Jasno je znači da zainteresovanost za problem pokrajine raste.
S druge strane, pre nego što je tema bila podgrejana, mi smo dobijali, navodi on, nalaz prema kojem je Kosovo otprilike na četvrtom mestu po zainteresovanosti građana. Na prvim mestima su bili ekonomski rast, zapošljavanje, borba protiv korupcije i kriminala.
– Moguće je da će Kosovo sada da se penje na toj listi – kaže on naglašavajući da će na prvom mestu uvek biti nešto što je u vezi sa životnim standardom.
Prošle godine, agencija "Stratedžik marketing", zajedno sa kosovskim institutom za politička istraživanja i razvoj, a za potrebe američke agencije za razvoj (USAID), došla je do rezultata koji "ukazuju na izvesnu fleksibilnost javnog mnjenja srpskih grupa po pitanju statusa".
Prema rezultatima tog istraživanja, može se zaključiti da su ishod statusa koji priželjkuju Albanci sa Kosova više voljni da prihvate Srbi iz Srbije, nego Srbi koji žive u pokrajini i interno raseljeni Srbi sa Kosova.
Nikolić smatra da razlog što je građanima pridruživanje EU manje bitno od kosovskog pitanja jeste taj što, posle SAD "koje guraju nezavisnost Kosova" dolaze glavne zemlje EU. Uz to, EU se, kako tvrdi, nije potrudila da sebe učini dovoljno vidljivom niti dovoljno prijateljskom (jer kad njeni predstavnici dolaze ovde redovno se razgovara o saradnji sa Hagom). Štaviše, "ostala je u maniru da Srbi bolje reaguju na batinu nego na bananu".
Jelica Minić iz Evropskog pokreta Srbije, takođe, naglašava da je u toku kampanja za Kosovo. Na osnovu dobijenih rezultata u ovom istraživanju, ona zaključuje da je kampanja bila uspešna. Ona, takođe, podseća da je prilikom nekih ranijih istraživanja, manji broj građana uopšte razmišljao o Kosovu. Slično je bilo i sa EU: –U vreme kada su postojali talasi znatno šireg informisanja o EU, onda su građani dobijali više informacija i odmah pokazivali veće interesovanje za Evropu.
A da li su Albanci spremni da proglase nezavisnost čak i po cenu ulaska u EU i koliko bi oni bili spremni da zbog nezavisnosti zaista ratuju?
Ljuan Šlaku, izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo na Kosovu, kaže da ne zna da je neko istraživanje koje bi pružilo odgovor na takvo pitanje uopšte rađeno na Kosovu. – Međutim, znam da bi prednost nezavisnosti u odnosu na EU sigurno dalo više od 90 odsto građana – kaže on.
Šlaku, inače, navodi da je jedno prethodno istraživanje pokazalo da je 94,5 odsto Albanca za evropsku integraciju.
Direktor Fonda za otvoreno društvo nije video ni anketu koja bi svedočila o (ne)spremnosti Albanaca da ratuju za samostalno Kosovo. Ne misli, međutim, da bi tu postojalo neko dominantno mišljenje, jer "čak ni u političkom jeziku tvrđih grupa nisam video da su oni mahali takvom mogućnošću".
A prema Cesidovim istraživanjima opada broj građana spremnih da ratuju za Kosovo: u junu je 12 procenata bilo spremno za oružanu odbranu, a danas ih je deset odsto.
Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, zaključuje na osnovu takvog nalaza da građani žele "neko relativno časno i korektno rešenje, koje čuva obraz Srbiji". Oni su, prema njegovom mišljenju, svesni da Srbija nema kapaciteta, i da nam Kosovo poklone, da ga ekonomski i bezbednosno drži.
– Građani nisu spremni, posle onog što smo prošli, da plaćaju neku veliku cenu. Mali je procenat onih koji bi ponovo pristali na pad standarda i na vanredno stanje, što govori o tome da postoji visoka doza realizma u vezi sa tim problemom, koji je istorijski i politički i realno vrlo prisutan i dominantan – smatra Stojiljković.
Na naše pitanje da li bi Kosovo građanima i dalje bilo važnije, ukoliko bi morali da pristanu na izolaciju i pad standarda, on kaže: – Građani Srbije smatraju da je Kosovo važno, ali su spremni samo na političko rešenje. Nisu spremni na bilo kakvo "zavrtanje ruke", treniranje strogoće i sistem pretnji.
Ipak, Milan Nikolić smatra da deset odsto spremnih na oružani sukob zbog Kosova "nije malo". Od pet i po miliona odraslih građana, 550.000 je na to spremno. Ipak, on ističe da, posle svih ratova na ovim prostorima, ljudi nisu više tako skloni olakim ratnim avanturama.
Deset procenata građana spremnih na oružani sukob zbog Kosova Jelica Minić vidi kao "zabrinjavajuće veliki broj ljudi". Ali, u poređenju sa nekim ranijim godinama to i nije tako veliki procenat.
– Tada je manjina bila antiratno raspoložena, a sada je, očigledno, većina stanovništva Srbije antiratno raspoložena – zaključuje Minić.
[objavljeno: ]
