Izvor: Politika, 21.Sep.2014, 14:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolika je moć virtuelne peticije
Koliko i kako građanin može da utiče na promene u državi? Istraživanje Ipsos Strateškog marketinga za Otvoreni parlament pokazalo je da građani tu mogućnost vide, ovim redosledom – u republičkim i lokalnim izborima, uticaju medija, demonstracijama i protestima, članstvom u partiji, organizovanim pritiscima na parlament, kontaktiranjem poslanika u skupštini i organizovanjem akcija preko interneta i društvenih mreža.
Istina je da su akcije preko interneta na poslednjem mestu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali se, u odnosu na prošlu godinu, broj onih koji smatraju da su promene na ovaj način moguće više nego udvostručio. U odnosu na proteklu godinu, za deset odsto povećao se i broj građana koji su spremni da potpišu peticiju na internetu za neku stvar koju podržavaju.
Da li je moguće uticati na promene u društvu organizovanim akcijama preko interneta i društvenih mreža?
Neven Cvetićanin, naučni saradnik Instituta društvenih nauka, u toku je kada je reč o ovoj temi, jer se upravo vratio sa Internacionalnog ekonomskog foruma u Krinici u Poljskoj, gde se na panelu razgovaralo i o uticaju društvenih mreža na društvena zbivanja. Ali, on misli da društvene mreže ne samo da ne koriste građanima za promene u društvu, već troše društvenu energiju i predstavljaju ventil za nezadovoljstvo.
„Društvene mreže koriste ljudima kao opijum kako bi pokrili stvarnost. U Srbiji 3,6 – 3,7 miliona ljudi ima profil na ’Fejsbuku’, a od toga su 30 odsto mladi od 18 do 24 godine. Nešto manje od 30 odsto onih koji koriste društvene mreže ima od 25 do 34 godine. Ove dve grupacije čine više od polovine korisnika ’Fejsbuka’, a znamo da grupacija od 18 do 24 godine najmanje izlazi na izbore. Najaktivniji su zreli ljudi od 40 do 60 godina i oni imaju moć, a mladi ’Fejsbuk’, koji je više za intimnu upotrebu. ’Tviter ’ i ’Fejsbuk’ su virtuelna realnost i služe kao ventil ili lažna psihoanaliza. Na društvenim mrežama uglavnom se ništa ne dešava, a ako se nešto desi, znači da je postojala politička podrška. U Crnoj Gori se na mrežama stalno kritikuje Milo Đukanović i vidimo da se ništa ne dešava.”
Cvetićanin kaže da je kod nas veliki uticaj političkih stranaka na politiku i da je pitanje koliki je uopšte uticaj građana.
„Moderna politika je igra velikih brojeva i samo ako je čovek sposoban i dođe na vrh lestvice ili uđe u krugove gde su u igri veliki brojevi može imati uticaj.”
Milan Nikolić, sociolog, podseća da su protesti nazvani arapsko proleće organizovani na internetu, ali da je ovaj bunt nije bio spontan, jer je imao podršku spolja.
„Da bi se pokrenula neka akcija građana za promene u društvu potrebno je jedinstvo ideje, vođstva i interesa. Gde to naći? Na primer, nezaposleni kod nas nisu organizovani, a to je ogromna energija, valja se po ulicama i povremeno eksplodira, kroz antigej grupe ili slična dešavanja. Ali, oni nemaju vođstvo i povremeno eruptiraju. Iako se čini da imamo način i energiju i da možemo nešto da uradimo, kada se to i desi, shvatimo da je to neko spolja podržao.”
„Ostaje da se neka akcija građana za promene sprovede preko interneta, jer to još nismo videli”, kaže Nikolić.
Objašnjava da, kako raste broj korisnika interneta, tako raste i broj građana koji misle da tako može da se sprovede neka akcija.
„Ali, sadržaji na društvenim mrežama uglavnom su nekorisni i banalni. Najveći broj poruka su čiste bedastoće. Više verujem u društvene akcije kao što su Peti parkić na Zvezdari ili kao što se Zrenjanin brani od buke. To su lokalne akcije i jasan je interes. Da li od akcija na internetu možemo da očekujemo ovako nešto? Do sada to nismo videli, ali možda ćemo videti.”
Miloš Đajić iz Centra modernih veština misli drugačije, i kaže da smo za vreme poplava uvideli snagu interneta.
„Mnogi ljudi su tako spaseni i videli smo praktičnu stranu interneta. To nije samo zabava. Setimo se akcije oko pogibije Luke Jovanovića, kako bi se ljudi okupili i animirala policija. Ali, za političke akcije nije bilo prostora, jer su zakoni u parlamentu donošeni po hitnom postupku, a potrebno je vreme da se akta prouče i da se reaguje.”
Đajić objašnjava i da ima mnogo politički nepismenih, ilustrujući to primerom da je samo 40 odsto ljudi shvatilo da je Lazar Krstić podneo ostavku na mesto u Vladi.
„Mnogi nisu ni zainteresovani za politička zbivanja, naročito mladi, koji su najviše na društvenim mrežama. Nemotivisani su, a često i depresivni, pa im je internet uteha i zabava. Ali, kada njima nešto bude važno naći će način da protestuju, kao što štrajkuju advokati, ili što će možda protestovati profesori i lekari kada dobiju manje plate. Mladi će najverovatnije koristiti internet.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 21/09/2014
