Izvor: Politika, 24.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako se postaje evrokrata
Beograd i Zagreb u trci za mesto generalnog sekretara Saveta za regionalnu saradnju: između Milana Simurdića i Hidajeta Biščevića Brisel bi najradije izabrao Gorana Svilanovića
Srbija bi, iako je istakla kandidaturu i za Sedište saveta za regionalnu saradnju, nove organizacije koja treba da nasledi Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope, i za prvog generalnog sekretara Saveta, o čemu će biti odlučeno na samitu zemlja jugoistočne Evrope, 11. maja u Zagrebu, lako mogla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostati praznih ruku u oba slučaja. Kako "Politika" nezvanično saznaje, sedište Saveta će biti locirano u Sarajevu, koje je jedino uz Beograd istaklo kandidaturu, dok će prvi čovek nove organizacije najverovatnije biti predstavnik Hrvatske Hidajet Biščević, koji je jedini konkurent predstavniku Srbije. Od ranije su, naime, iz Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, na čijem čelu se nalazi Erhard Busek, bivši konzervativni austrijski političar, dolazili signali da je Sarajevo favorit u odnosu na Beograd, što se tiče sedišta nove organizacija, ali je istovremeno Srbiji stavljano do znanja da može da računa na mesto generalnog sekretara. Istina, pod uslovom da je raspoložena da kao svog kandidata za to mesto istakne Gorana Svilanovića, funkcionera Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope i bivšeg ministra spoljnih poslova SR Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore.
I kada su već svi objavili da je bivši šef jugoslovenske diplomatije zvanični kandidat Beograda, šef vladine Kancelarije za saradnju sa medijima Srđan Đurić izjavio je da "vlada nikada nije donela odluku da Svilanović bude kandidat, već samo odluku da kandidat bude Milan Simurdić".
Ispostavilo se da je saglasnost za Svilanovićevu kandidaturu iz Ministarstva spoljnih poslova, a na predlog predsednika Srbije Borisa Tadića, otišla u sedište Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope u Briselu bez odluke Vlade Srbije, kojoj formalno-pravno pripada pravo da predlaže kandidate za takve funkcije. To se desilo 31. marta, kada je bio poslednji rok za podnošenje kandidature. Vlada je, međutim, saglasnost opozvala i za kandidata predložila Simurdića, nekadašnjeg ambasadora SRJ u Hrvatskoj, koji trenutno radi kao savetnik predsednik Upravnog odbora Naftne industrije Srbije.
Simurdićeva kandidatura je tako otišla u Brisel tek posle isticanja formalnog roka za podnošenje kandidature, što može da dovede u pitanje Simurdićev izbor za generalnog sekretara Saveta, uprkos činjenici da kandidat Hrvatske, prema saznanjima "Politike", na evropskom nivou nema preterano dobru reputaciju.
Zvaničnih reakcija iz Brisela još nema, ali Radio Slobodna Evropa tvrdi da "evropski diplomatski izvori" koji su procenjivali da bi Svilanović doneo Srbiji čelno mesto, sada kažu da "ništa više nije izvesno, jer Srbija više nema tako jaku poziciju". Kako se nezvanično saznaje, iza kandidature Svilanovića u Briselu je stajao Erhard Busek, koji je ulagao i lični napor da bivši šef JU diplomatije "prođe" za generalnog sekretara organizacije koja će naslediti Pakt čijim je radom on pet godina upravljao.
Kandidate za funkciju generalnog sekretara, inače, predlažu zemlje učesnice, a odluka o tome ko će biti izabran doneće se, posle konsultacija, konsenzusom.
U svakom slučaju, za tri nedelje biće jasno da li je Srbija ispustila šansu da pojača svoje prisustvo u međunarodnim organizacijama, u kojima je njeno trenutno učešće skromno. Srbija nije članica EU pa njenih ljudi nema među "evrokratama", kako se popularno nazivaju funkcioneri evropske birokratije, a od viđenijih članova važnijih evropskih organizacija ima samo predsedavajućeg Dunavskom komisijom (ambasador Milovan Božinović, kojem trogodišnji mandat ističe 2008. godine), dok je u Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope predstavlja Goran Svilanović. Situaciju će, doduše, malo da poboljša činjenica da 11. maja Srbija preuzima predsedavanje Savetom Evrope.
Sam Milan Simurdić ističe za "Politiku" da bi srpska diplomatija u narednom periodu trebalo da učini sve kako bi što više ljudi uspela da "progura" na sve nivoe, s obzirom na to da se danas, kako kaže, diplomatija sve više odvija na multilateralnom nivou.
– Zato je potrebno prisustvo i zastupljenost interesa države u raznim integracionim forumima. Iskoračilo se iz bilaterale, nije više dovoljno poznavati samo četiri suseda, i sada se radi na subregionalnom nivou (to su razni vidovi prekogranične saradnje), regionalnom, evropskom i globalnom nivou – kaže Simurdić i naglašava: "Svi ti nivoi podjednako su važni i učešće u njima daje mogućnost za zaštitu i promociju sopstvenih interesa. Jedino učešćem u tim organizacijama možete da vidite šta se razmatra, šta se predlaže i kako u sve to možete da ugradite u svoje interese".
On ističe i da je neophodno da tim procesom budu obuhvaćeni ljudi svih nivoa u diplomatiji, od pripravnika i početnika, koje treba "bacati u vatru" do iskusnih diplomata.
Pri kandidovanju ljudi za mesta u međunarodnim organizacijama, međutim, mora se voditi računa pre svega o tome da ta osoba bude prihvatljiva za međunarodne krugove, ali i da se istovremeno ne sumnja u njenu lojalnost državi koja je kandiduje.
To potvrđuje i Vojin Dimitrijević, stručnjak za međunarodno pravo, koji ističe da se prvo "sondira" da li bi neko bio prihvatljiv za međunarodne strukture, jer "često čak ni dobri kandidati, ako ih evropski funkcioneri lično ne znaju, ne moraju da prođu".
– S druge strane, njima ne treba da im u ime Srbije sedi neko ko će da se ponaša kao vlada u izbeglištvu – kaže Dimitrijević za "Politiku".
I Simurdić ističe da se ne očekuje ni od koga da kad uđe u integrativne forme zaboravi na matičnu državu.
– Snažna veza mora da postoji. Oni na mudar i prihvatljiv način u međunarodne tokove treba da ugrade elemente nacionalne politike – dodaje Simurdić.
Da li će Srbija i gde imati svoje predstavnike, zavisi u velikoj meri i od ličnih kontakata koje ovdašnji političari imaju sa kolegama u inostranstvu, jer, kako ističe Dimitrijević, "koliko god da su se razvile nauka i tehnologija u komunikacijama, lični kontakt ništa ne može da zameni".
Zbog toga se svaka država i trudi da u organizacijama koje imaju velika nadnacionalna ovlašćenja ima svoje ljude, koji ili već imaju dobre kontakte ili su sposobni da ih naprave.
– Državi oni donose dvostruku korist – obaveštenost i uticaj, ali dovode i do porasta prestiža – kaže Dimitrijević i kao primer navodi Milenka Vesnića, koji je zahvaljujući dobrim kontaktima sa tadašnjim američkim predsednikom Vudroom Vilsonom za Srbiju u toku Prvog svetskog rata učinio mnogo više nego mnogi državnici.
Ističući da je Simurdić bio odličan ambasador u Zagrebu, Dimitrijević ipak misli da je nekandidovanjem Svilanovića propuštena prilika da Srbija poboljša svoju reputaciju, "samo zato što je Svilanović prvi rekao neke stvari o Kosovu, koje su kasnije mnogi ponovili, iako je pri tom do kraja ostao lojalan i političkim neistomišljenicima kao što je Vojislav Koštunica". Dimitrijević je time aludirao na činjenicu da je Svilanović pre četiri godine bio član Međunarodne komisije za Balkan, zapadne nevladine organizacije koja je prva predložila nezavisnost za Kosovo, istina u četiri faze.
M. R. Petrović
[objavljeno: 24.04.2007.]
