Izvor: Politika, 02.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako će Srbi prihvatiti PMS
Da novim partijama u Srbiji nije nimalo lako da se nametnu biračima vrlo brzo, izgleda, ustanovio je i Zoran Dragišić, profesor na Fakultetu za bezbednost. Dve nedelje od objavljivanja namere da se stavi na čelo partije čiji je naziv trebalo da bude Nezavisni socijaldemokrati, Dragišić je za "Politiku" rekao da od toga nema ništa.Iako su mediji objavili njegove izjave o tome da se sprema osnivačka skupština i da će stranka biti registrovana u drugoj polovini oktobra, kao i o nekim detaljima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njenog programa, Dragišić kaže da je to ipak "samo ideja" da se popuni prazan prostor na političkoj levici.
– Formiranje stranke je ozbiljna stvar, koja zahteva ogromnu infrastrukturu i novac. Zbog toga treba postaviti pitanje koliko je politika dostupna svima, odnosno kolike su vam šanse protiv etabliranih stranaka. Kakva je situacija, Srbija će se vrlo brzo svesti na dvopartijski sistem – pomalo očajno reaguje Dragišić, uz gorku šalu da je sve to bilo "dobro zezanje".
Mnogo optimističniji su u Pokretu moja Srbija, čiji osnivači planiraju da izađu na predstojeće lokalne izbore i veruju da će dobro proći. Inače, kako kaže Slaviša Pavlović, pi-ar PMS-a, ne bi ni osnivali ovaj pokret. Nastup na drugim izborima, dodaje on, stvar je razvoja samog pokreta.
Na pitanje zašto misle da će proći bolje od većine registrovanih političkih stranaka, kojih u Srbiji ima više od 400, Pavlović odgovara da je PMS nastao iz potrebe građana i da, za razliku od svih drugih stranaka koje kreću od "vrha", ovaj pokret kreće "sa lokala".
– Javljali su se ljudi iz Demokratske stranke, Liberalno-demokratske partije, G17 plus, koji više ne žele da se jedno priča, a drugo radi. Već imamo više od 50 odbora. Osnovani smo, dakle, kao pokret svih građana koji žele bolji život sa namerom da budemo njihov servis koji će im omogućiti da utiču na visoku politiku – objašnjava Pavlović u čemu je snaga Pokreta moja Srbija.
Ipak, pojedini analitičari ni ovom pokretu, među čijim osnivačima je glumac Branislav Lečić, bivši funkcioner LDP-a, ali ni (potencijalnoj) Dragišićevoj partiji ne daju velike šanse za opstanak na političkoj sceni.
Neki kao primer karakterističnog neuspeha novih partija uzimaju slučaj Obrena Joksimovića, bivšeg funkcionera Demokratske stranke Srbije, koji je prošlog leta osnovao Demokratsku zajednicu Srbije. Iako je bio prepoznatljiv u javnosti i poznat kao neko ko je oštro kritikovao deo tada aktuelne vlade, njegova stranka je na prvom "odmeravanju" snaga u biračkom telu, januara ove godine, dobila samo 5.828 glasova ili 0,1 procenat (podatak Cesida). To je bilo upola manje nego što je prikupio potpisa podrške za kandidovanje liste DZS.
Sociolog Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa (CPA), ističe da u ovom času srpskoj političkoj sceni nedostaje jaka socijaldemokratija, jer vrlo visoka nezaposlenost i veliko siromaštvo predstavljaju plodno tle za nju, ali da među novim strankama ne vidi neku koja bi mogla da popuni taj prostor.
Vladimir Vuletić, sociolog sa Filozofskog fakulteta, takođe smatra da ideološki prostor postoji, ali da se velike stranke trude da svojom delatnošću pokrivaju ceo taj prostor. "Takva je Demokratska stranka, a na izvestan način i Srpska radikalna stranka. One pokušavaju da se obrate čitavom biračkom telu i u tom smislu bi se moglo reći da nisu više tako ideološki profilisane kao što su nekada bile", ocenjuje Vuletić.
– Kada je reč o pojavi novih stranaka, one ponavljaju jednu te istu priču. To su stranke koje ne donose ništa novo u ideološkom smislu. Šansu traže u razočarenju birača postojećim partijama, pa se nadaju da će se okrenuti njima. Ali, treba imati u vidu da su se birači razočarali u politiku generalno, pa zašto bi sad dali poverenje nekome ko još nema nekakvo utemeljenje. Nove partije računaju i na popularnost lidera. Međutim, osnivanje stranke i pokretanje ozbiljnog političkog projekta kao što je stranka je ozbiljan posao, potrebna je snažna infrastruktura, dobra umreženost, dosta novca, više prijatelja nego neprijatelja – ističe Vuletić.
Takve predispozicije je, čini se, imao Bogoljub Karić kada je u leto 2004. godine osnovao Pokret snaga Srbije i nastupio na predsedničkim izborima. U samom startu je osvojio oko 600.000 glasova i završio predsedničku trku kao treći kandidat po snazi. Krajem te godine njegova stranka je ušla u parlament Vojvodine (sedam poslanika), u više lokalnih skupština (u Skupštini Beograda ima pet odbornika) i uzela učešće u izvršnoj vlasti severne pokrajine, kao i u nekoliko opština u Srbiji. Međutim, na poslednjim izborima u januaru ove godine, PSS je dobio poverenje tek 73.273 birača i sa 1,8 procenata ostao ispod cenzusa za republički parlament.
Karićev kratkotrajni uspeh Vladimir Vuletić objašnjava populizmom koji se "primio" naročito među sitnijim preduzetnicima. "On je imao uspeha zato što je imao novac, mogao je da mobiliše ljude, na terenu su mobilisali privrednike. To je sve koštalo, ali on je procenio da je to ipak jeftinije nego da finansira postojeće stranke, ili čak i ako ga je i koštalo više, da će se pre ili kasnije isplatiti", kaže Vuletić.
Milan Nikolić, pak, smatra da je Karićev nastup "pročitan" kao čista demagogija. CPA je ispitivao glasače Karićeve partije i utvrdio dve dominantne činjenice koje su uticale da glasaju za njih – jedna što je obećavao da će ponovo da oživi industriju, a pretpostavljalo se da je on za to sposoban pošto se i sam obogatio, a druga –mišljenje da zbog toga što je dovoljno bogat neće toliko da krade kad dođe na vlast.
Nikolić kaže da je Kariću pomoglo i to što je imao novac i televiziju.
– Ali, pošto je posle toga bio prinuđen da ode iz zemlje, nakon što je Mobtel preuzela država i kada se pokazalo da je on, po informacijama u štampi, na razne načine prilično oštetio državu narod mu više nije verovao. Ono što je ostalo od tog Pokreta, to je ono što je ušlo u neke organe vlasti. To će posle izvesnog vremena preći u druge partije, one koje žele da ih prihvate, a pošto novca od Karića više nema, PSS će manje-više nestati – smatra Milan Nikolić.
Prema njegovim rečima, ko će kako da prođe zavisi od više faktora, ali najvažnije je koliko partije koje se osnivaju odgovaraju na političke potrebe građana. Demokratska stranka, po mišljenju Milana Nikolića, previše konzervativno ide iz centra u levo, pa ni ona ne odgovara dovoljno potrebama građana za pravom socijaldemokratskom partijom.
Zašto onda manje stranke ne uspevaju da se nametnu? Nikolić kaže da je to zbog toga što se ne profilišu kao socijaldemokrate.
– Kad istraživač javnog mnjenja pita građane po čemu znaju Socijaldemokratsku uniju Žarka Koraća, oni kažu samo po tome što su ovi izašli da štite homoseksualce. Kada se radi o Nebojši Čoviću i njegovoj Socijaldemokratskoj partiji, zbog raznih informacija koje su kolale po medijima da poseduje ili upravlja fabrikom metalnih proizvoda, on se ne vidi kao čovek koji može da predstavlja siromašne i nezaposlene. Znači, njemu se automatski na neki način ne veruje, a ni on sam se nije mnogo potrudio da taj socijaldemokratski imidž realizuje na puni način (da uđe u neke akcije zapošljavanja, pomoći siromašnima, invalidima, u ekološke ili feminističke probleme...) – ukazuje Nikolić.
Navodeći da je za nove partije bitna i sama ideja i to kako će se predstaviti ljudima, ali i to sa kojim sredstvima će da krenu u tu političku priču, on dodaje da ipak socijaldemokratske partije u svetu troše za svoje izborne stvari mnogo manje, čak za jednu trećinu od onoga što troše "partije bogatih" neoliberalne, konzervativne. Zato što su socijaldemokratske ideje po sebi privlačne – pomoć siromašnima, nezaposlenima, jeftinije školstvo, zdravstvo, bolje komunalne službe, jeftiniji prevoz – one nose određeni politički kapital. A drugo, ove partije su vrlo često organizovane na bazi aktivista, tu ljudi dolaze sa strašću, rade besplatno, dok druge, neoliberalne, ultrakonzervativne sve plaćaju. Ali one ujedno, zbog toga što predstavljaju interese bogatih, lakše i dolaze do para tih bogatih.
[objavljeno: ]
.jpg)
