Izvor: Politika, 20.Jan.2013, 12:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada ambasadori komanduju
Veoma često ambasadori su duboko i intimno uključeni u unutrašnje poslove zemalja u kojima su postavljeni. To se posebno odnosi na američke ambasadore, naročito na Balkanu. Neki američki ambasadori u regionu čak su se mešali i u izbore u zemljama u kojima su postavljeni.
Ovo su reči Stivena Mejera, penzionisanog profesora vašingtonskog Univerziteta za nacionalnu odbranu i bivšeg visokopozicioniranog službenika najpoznatije američke obaveštajne agencije CIA za Balkan. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Povod za reagovanje je ambasador SAD u Sarajevu Patrik Mun, koji, po Mejeru, prečesto pokušava da utiče na BiH i njene lidere kada je reč o suštinskim pitanjima u kojima ima malo stručnosti i koja s pravom treba da budu ostavljena volji lidera i naroda BiH.
Mejer se pita s kojim pravom Mun osuđuje nacionalizam u BiH, kada SAD spada među najnacionalističkije zemlje na planeti, i kojim pravom ambasador savetuje BiH da poboljša svoju bezbednost insistiranjem da uđe u NATO, organizaciju koja je nadživela svoju korisnost raspadom SSSR.
Mejer smatra da američki ambasadori previše često, vođeni osećajem samoprecenjivanja, koji se zasniva na pretpostavci da biti američki diplomata automatski daje pravo da te osobe uvek znaju šta je najbolje, veruju da sede „kod nogu Boga”.
Setimo se samo američkog ambasadora u Zagrebu Pitera Galbrajta, koji je posle „uspešno” završene akcije „Oluja” slavio zajedno s Hrvatima, vozeći se na tenku. I nije to sigurno jedini primer nediplomatskog ponašanja, ali je upečatljiv.
Ognjen Pribićević, iz Instituta društvenih nauka, kaže da je Mejer u velikoj meri u pravu, a to nije ni loše ni dobro.
„Tako se velike sile ponašaju prema malim zemljama i to ne samo na Balkanu nego i u Latinskoj Americi, Africi, Aziji. Male zemlje nemaju kapacitet da se odbrane, i tako je to od Rimskog carstva. Teško je da se tu nešto promeni dok je država i ljudi. A ključni problem je i debalans jer su velike sile sve moćnije. Pedesetak firmi u Nemačkoj su jake kao Srbija. Ili tri nosača aviona jednaka su društvenom proizvodu Srbije za godinu dana. A tek koliko vredi dvesta firmi u Americi.”
Pribićević kaže da američki ambasadori ne mogu tako da se ponašaju prema Nemačkoj ili Rusiji. Prema malim zemljama mogu, i zato je za njih „najvažnije da izbegnu konflikt sa velikim silama”.
Vladislav Jovanović, bivši ambasador i ministar inostranih poslova, kaže da Amerika kao nova velika sila još nema tradiciju ponašanja i da se osećaju kao nacija koja ima specijalnu misiju.
„Osećaju moć posle pobede u hladnom ratu”.
On objašnjava da su „poništavanjem Jugoslavije” uspeli da nas pretvore u državice, što je lakše za manipulaciju
„Zoran Đinđić je pozvao američkog ambasadora na sednicu vlade, što nije bilo primereno, ali ni ambasador nije trebalo da prihvati taj poziv. Premijer Ivica Dačić, u parlamentarnoj debati, braneći se od napada DSS-a, rekao je da je američka ambasadorka bila kod predsednika Republike Tomislava Nikolića i rekla da on (Dačić) ne treba da bude problem. I Sloveniji je u Vašingtonu izdiktirano šta će da radi. Pretvoreni u državice, potucamo se po balkanskim prostorima.”
Jovanović kaže da su ambasadori ranije bili više „krojači odela” i da je bilo više pristojnosti i svečanosti u odnosima.
„Turska je osetljiva na netaktičnosti, pa su reagovali na američkog ambasadora ali su i smirivali loptu.”
On kaže da se ovakvo ponašanje može okarakterisati kao miran način borbe za moć.
„Svaka država pokazuje moć i ništa se novo nije desilo od početka sveta. Amerikanci su malo grubi, to što žele mogu da dobiju i na miran način. Kada je predsednik države bio Dobrica Ćosić u posetu je došao diplomata iz Amerike, koji se dva-tri puta udaljavao da telefonira, a onda je rekao da mora da ide, iako predsednik završava sastanak. Amerikancima će se takvo ponašanje jednog dana obiti o glavu. Dobrim primerima mogu više da postignu.”
Momčilo Pavlović, istoričar, kaže da su se velike sile uvek mešale i da će se uvek mešati u unutrašnje poslove manjih država, posebno u kriznim situacijama i ako je rukovodstvo slabo, što znači da uvažava i traži mišljenje i postupa po savetima.
„Ako je rukovodstvo i nevešto, desi se da strani ambasador dobije različite informacije sa istog mesta. Kakvo će biti rukovodstvo zavisi od politike, ekonomije, vojne moći i profilisanja države i od toga da li je u sferi interesa SAD.”
Pavlović daje dva primera iz prošlosti diplomatskih odnosa.
„Prvi ambasador SAD u Kraljevini SHS Prins bio je vrlo aktivan a njegovi izveštaji o Srbima bili su negativni. Bio je i protiv osnivanja Rotari klubova, smatrajući da nismo dorasli tome. Ali, posle je zavoleo Srbe i Srbiju. Tita su američki predsednici u prepisci oslovljavali sa dragi predsedniče. Ne verujem da se sada naš predsednik i dopisuje sa američkim predsednikom.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 20/01/2013
.jpg)
