Izvor: Politika, 14.Jun.2015, 09:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jovo Bakić: profesor koji je krenuo u revoluciju
Mnogima nije jasno zašto je docent sociologije odlučio da uđe u blato politike i napusti poziciju posmatrača, sa slobodom da bespoštedno „udara” i levo i desno, i postane učesnik igre u kojoj će ipak morati da se pridržava određenih pravila i u kojoj će mu opseg delovanja biti sužen
Pravo je čudo kako Jovi Bakiću još nije pridodat nadimak Če u kritičkim, često i podrugljivim, komentarima koji prate njegov sve izvesniji preobražaj u političara. Nije to sigurno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo zbog toga što je ime slavnog latinoameričkog revolucionara još davno za sebe vezao levičarski premijerov alter ego, poznat kao ministar Vulin. Biće i da dežurni srpski humoristi, poznati i kao uticajni tviteraši i vickasti kolumnisti, još ne mogu da veruju svojim očima, pred kojima se dugogodišnji britki analitičar ovdašnje stvarnosti, pre svega političke, premeće u one koje je do sada bespoštedno secirao.
Bakić, sociolog i docent na Filozofskom fakultetu, poziva marksiste, trockiste, anarhiste, staljiniste i ostale napredne snage, zagovara širu revoluciju protiv nehumanog kapitalističkog društva (ali mirnim putem, po demokratskim pravilima) jer levica zasebno, u pojedinim državama, nema dovoljnu moć da uspe... Vidite kako politički zastupnici globalnog kapitala lome kičmu Sirizi, jer kapitalisti ne smeju da dopuste da se antikapitalistički virus raširi Evropom, poručuje.
„Mi maštamo, ali ako ne maštamo ostaćemo konj koga mamuzaju, a ako maštamo možemo biti čovek. Bez mašte se niko nije spasao, a Srbi se pogotovo bez mašte neće spasti”, govorio je na RTV Vojvodina.
Čovek s takvom maštom ipak je „izmaštao” za saveznika u toj borbi Borislava Stefanovića, doduše najpopularnijeg potpredsednika Demokratske stranke, ali političara koji je sve samo ne „nova faca“ u politici. Kao što je još jedan zastupnik mišljenja o neophodnosti novih, čistih ljudi u srpskoj politici, omiljeni profesor i povremeni politički analitičar Vladimir Pavićević s Fakulteta političkih nauka svoje delovanje vezao za poznat, neki bi rekli i politički istrošeni, lik Zorana Živkovića.
Mada, njihov kolega Dušan Pavlović, isto analitičar i isto profesor na FPN-u, odabrao je da u političku praksu uđe sa relativno novim licem Saše Radulovića (kome je prišao i istoričar Predrag Marković jer ga, po sopstvenom priznanju, podseća na Taličnog Toma), ali im to nije pomoglo da na prvom izbornom odmeravanju pređu cenzus.
Moguće je da će Bakić, inače glasač DS-a od 1990, imati više sreće sa Borkom, ali prvo treba da reše neke prethodne prepreke. Najpre potpredsednik DS-a treba da vidi da li će njegov predlog o skretanju ove stranke oštro ulevo, uz kompletan novi program koji je pripremio uz podršku Jove Bakića i još, kako kaže, 30 ljudi, proći kod sadašnjih partijskih saboraca. Ni Stefanović ni Bakić ne nadaju se pozitivnom ishodu, ali misle da je red da pokušaju. I kad to ne uspe, Bakić očekuje da Stefanović izađe iz DS-a (samo nikako ne pre pokrajinskih izbora, ne bi da liče na Tadića) i stavi se na čelo jednog novog pokreta, jer vreme je, smatra on, za društvene pokrete i nove političke snage koje će iz temelja menjati način političkog ponašanja. A za „Srbiju je spas da politički sistem, ovakav kakav je, potpuno propadne”.
Bakić kaže da nema liderske ambicije, ali ne beži od toga da uđe u političku arenu. Krajem maja u jednom intervjuu rekao je: „Do pre nekoliko meseci mislio sam da neću ulaziti u blato politike. Definitivnu odluku još nisam doneo, ali sam potpuno spreman i politički protivnici mogu računati na mene. Znam šta to znači i svestan sam cene koju ću platiti.”
Prvu „ratu“ već plaća: optužuju i njega i Stefanovića da ovim što rade zapravo ruše DS – ako već ne svesno za račun Vučića, ono mu bar idu naruku. S druge strane, još niko nije, na bilo koji način, pokazao da se plaši ove političke opcije u nastajanju, šire znane kao „srpska Siriza”.
Kao iskusni posmatrač političke scene, Bakić ume da odgovori na svaku sličnu optužbu ili insinuaciju, kao što je umeo oštro i da propituje i kritikuje najvažnije političare u zemlji. Mnogo su ga hvalili, ističući da se pokazao bolje od svih novinara, zbog toga na kakve je muke stavio Tomislava Nikolića i Čedomira Jovanovića kada ih je u živim i veoma gledanim TV emisijama ispitivao o detaljima master studija (Nikolića) i o unosnom biznisu (Jovanovića). Između dva kruga predsedničkih izbora 2012. „ofirao” je Tadića: „Kada me je Demokratska stranka pitala da li dozvoljavam da u predizbornoj kampanji iskoristi segmente emisije gde se Tomislav Nikolić poziva da pruži određene informacije o svom obrazovanju, rekao sam – može, ali pod jednim uslovom, koji Boris Tadić nije bio spreman da ispuni. A to je – da obeća ostavku na mesto šefa stranke (ukoliko bude izabran za predsednika Srbije)” (sa sajta „izjave.net”).
Stoga mnogima sada nije jasno zašto je odlučio da uđe u, kako sam reče, blato politike. Napušta poziciju posmatrača, sa slobodom da bespoštedno „udara” i levo i desno i postaje učesnik igre u kojoj će ipak morati da se pridržava određenih pravila i u kojoj će mu opseg delovanja biti sužen, makar onda kada (i ako) dođe u priliku da sa Stefanovićem i drugovima razmišlja o koalicionom kapacitetu.
Ali, niko neće moći da mu prigovori da nije pokušao. To se odnosi na one koji analitičarima stvarnosti, bilo onim koji deluju javno, bilo svojim kritički nastrojenim prijateljima, komšijama i rođacima, zameraju da samo teoretišu iz zavetrine, a ništa konkretno ne žele sami da preduzmu. E pa, Bakić je krenuo sa reči na dela. I to gorljivo, idealistički (a ideologije su odavno nestale, kažu neki, baš kao što je nestala i podela na levicu u desnicu), dok željeni pokret još nije ni na vidiku. Da li je prerano poleteo?
To će pokazati možda već sledeći parlamentarni izbori. U svakom slučaju, on nije ni prvi, ni poslednji, na poveću žalost medijskih poslenika, kojima su se na sličan način „oteli” neki uvek interesantni sagovornici sa svojstvom formalno nezavisnog i (koliko se može) objektivnog intelektualca. Otišli su u političare ili u ambasadore, a povremeno neko i u duboku hibernaciju, obeshrabren najčešće uzaludnošću svog javnog delovanja.
.jpg)
