Izvor: S media, 06.Okt.2010, 01:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz krize izlazimo uz decenijski rast od šest odsto
- Za neki dan, 8. oktobra, imamo prezentaciju postkriznog modela rasta i razvoja Srbije do 2020. Na prezentaciji će biti i premijer. Osnovno je da stabilizujemo ekonomsku situaciju i obezbedimo dinamiku razvoja. Mi moramo u narednih deset godina da rastemo prosečno oko šest odsto godišnje. To je do 2020.
To je do 2020. godine rast koji omogućava da bude novog zapošljavanja, ali i porasta produktivnosti i konkurentnosti privrede Srbije. Dinamika privrednog rasta je uslov bez >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << kojeg se ne može. Zato država ukupno, ne samo Vlada, mora učiniti mnogo više da stvori tržišnu konkurenciju da svede administrativne procedure na nužnu meru da ojača institucije i tako isključi svako suvišno arbitriranje. Na primer, nama je potrebno dramatično povećanje izvoza. Sada nas vuče iz krize više izvoz nego domaća tražnja, i to je dobro. Orijentacija na stalni kontinuirani izvoz jeste korenita promena. Da bi to ostvarili, moramo više investirati, a bitan uslov je mnogo povoljniji poslovni ambijent - objašnjava za „Blic” profesor dr Jurij Bajec, savetnik predsednika Vlade.
Saveti premijeru
- Premijer se konsultuje, traži mišljenje, a poslednji put smo razgovarali o promociji modela postkriznog rasta i razvoja. Složili smo se da je Srbiji neophodno da raščisti sa dve stvari: da pređe sa nerealne potrošnje ka investiranju i da se okrene, da promeni pravac od uvoza ka izvozu. Podrška za taj model postoji, taj nužni zaokret nije sporan. Postoji saglasnost i da je takva suštinska promena moguća - kaže profesor Bajec.
Svetski ekonomski forum nas je stavio po konkurentnosti na 96. mesto od 136 zemalja.
- To je jako loše. Ceo taj ambijent je sada nepovoljan, pa inostrani investitori našu stvarnost doživljavaju kao nešto vrlo rizično. Ako je rizik takav, onda su i kamate veće i onda je to zatvoren krug iz koga moramo izaći. Mi bez stranih investicija ne možemo postići željenu dinamiku rasta bruto domaćeg proizvoda. Znači, nema nam druge nego ući u ozbiljne, korenite promene koje će smanjiti rizik ulaganja u Srbiju i stvoriti povoljan ambijent. Zato je priča o Evropskoj uniji, stizanje tamo, zaista glavni cilj. Nema neke rampe koju će neko dići i pustiti nas da uđemo u Uniju. To je proces u kojem se mi kao društvo i država menjamo. Da bismo tamo stigli, moramo mnogo toga sami da uradimo u mnogim oblastima, da promenimo zakone i standarde, da učinimo sve kako bi investicioni kapital osećao sigurnost umesto rizika. Nove investicije znače i nova radna mesta, a u krajnjoj liniji sve ukupno kao rezultat to znači bolji život svakog u Srbiji.
Šećer, ulje, mleko
U zemljama EU je nezamislivo ono što je naša realnost, da ministri objašnjavaju zašto nema osnovnih životnih namirnica.
- Nema tu objašnjenja. To jednostavno ne sme da se desi. Država ima instrumente da to spreči. U Srbiji se zna u litar koliko treba ulja za potrošače, a koliko za industriju. Isto važi za šećer, brašno, mleko. Naturalni bilansi su poznati. Građani su tu s pravom ljuti. Za takve stvari jeste odgovorna država, kakvi karteli, šta briga građane za sve to. Mleka mora da bude po prihvatljivim cenama i tu nema priče. Mi kao zemlja smo poznati po izvozu hrane, a ne da se priča o nestašicama osnovnih namirnica na našem tržištu. To jeste nedopustivo i ljudima nisu potrebna objašnjenja.
Ekonomisti uglavnom znaju šta bi valjalo činiti, ali se čini da te poteze usporava političko-stranačka korist. Ima li sukoba između struke i dnevno-političkog interesa?
- Mislim da ima tog sukoba. Opet, ja razumem i normalno je da stranke misle kako će reagovati birači na kratak rok. Osnova nesporazuma i problema u tom odnosu struke i politike leži u činjenici da Srbija još nije završila svoju tranzicionu, reformsku fazu. Nezavršenost tog procesa ostavlja veći prostor za arbitriranje politike. Struka dobija veći zamah kada se uspostave jasni odnosi, kada imamo institucije i precizne okvire za delovanje svih aktera u državi. Dokument o razvoju Srbije do 2020, koji je rezultat rada ekonomista okupljenih oko Fonda za razvoj ekonomske nauke, Ekonomskog fakulteta i Makroekonomskih analiza i trendova Ekonomskog instituta, a uz podršku USAID, upravo trasira takve tokove.
Dobro, ali kako komentarišete subvencije koje država daje u otvaranju raznih firmi i pogona na lokalnom nivou? Je li to politički ili ekonomski rezon?
- Ja mislim da je to neka vrsta iznuđene reakcije politike. Velika nezaposlenost tokom krizne 2009. godine i sada je na neki način uplašila političare. To je postao ozbiljan problem. Pa čak i kad je počeo oporavak kroz rast izvoza, što je dobro, to još nije povuklo, nije imalo za rezultat smanjenje nezaposlenosti. Politika je, verujem, htela da reaguje brzo i na način koji daje kratkoročne efekte. Strateški je sigurno ispravnije stvaranje ozbiljnijeg i stabilnog tržišnog ambijenta. To jeste proces, ali to je povoljnije za investiranje od subvencionisanja novih radnih mesta. Razumem da neki kraj Srbije treba podići, to je u redu kao palijativna mera, ali to nije strateški pravo rešenje. Dakle, moj odgovor je ne, ne mislim da je to dugoročno dobar potez. Hoću istovremeno na naglasim da u gledanju na pitanje subvencionisanja mora da se pravi razlika između ogromnih investicija i malih ulaganja. Tu nemam dilemu. Ako pričamo o „Fijatu”, nema zemlje koja se ne bi direktno angažovala. Ali kada je reč o manjim investicijama i firmama na lokalu, tu nam pre svega treba atraktivni ambijent, preduzimljiva lokalna uprava, to se mora stvoriti i to je prava strategija.
Nama je novac iz sveta neophodan, nužan. Kako doći do njega?
- Bitno je da ide lagani oporavak svetske privrede jer će i za nas onda biti lakše. Drugo, promena nas samih, naše filozofije razvoja je veoma bitna. Nama trebaju strane investicije. Samim činom našeg približavanja EU smanjuje se rizik ulaganja, to jeste jedan način za dolazak više kapitala. Pri tome su onda i kamate manje. Za nas je svaka investicija od 100 i više miliona evra a dolazi spolja veliko ulaganje. Ja očekujem dve vrste investicija. To su velika ulaganja, gde je potrebno i opravdano angažovanje države jer veliki sistemi oko sebe stvaraju koncentrične krugove za nove poslove i nova radna mesta… Drugi vid su male investicije od po nekoliko miliona evra koje dolaze zato što je ambijent dobar, zato što je sve jasno i otvoreno, zato što se znaju pravila i niko ne može da takve ulagače ucenjuje bilo kako ili da njihov angažman čini nesigurnim. Naše približavanje Evropi investitorima daje sigurnost i zato to jeste način za brži i bolji razvoj Srbije.
Kako da premostimo stvarnost i dođemo do boljeg, kako da preskočimo naredne dve godine teškoća jer već je teško?
- Nema čarobnog štapića, to je valjda svima nama jasno. Troškovi države, znači javni rashodi, veliki su i moraju se kresati. Do pune makroekonomske stabilnosti se stiže sporo i u tom smislu je dobro što imamo aranžman sa MMF-om. Taj mehanizam, neke vrste kontrole i stručne rasprave o osetljivim ekonomskim i socijalnim pitanjima je nešto što moramo da razumemo i da se naviknemo. Konačno, sutra kao član EU mi ne možemo da radimo šta hoćemo, već da prihvatimo zajednička pravila igre. Sadašnji pozitivni signali oko EU će nam olakšati taj hod unapred, oni generalno imaju pozitivan odjek kod potencijalnih investitora. Moramo zaista biti pragmatični i jasno reći bez rezerve: Evropska unija da, jer će nam biti bolje. Dobićemo ozbiljne pare iz fondova EU i, još važnije, postaćemo manje rizični za investicije, pa će se mnogo više proizvoditi i preko nas izvoziti na treća tržišta, rusko recimo. Koliko puta su nam oni rekli: „hej, vi sve što proizvedete malo je i za Moskvu”. Ne može se tamo sa nekoliko desetina tona jabuka ili šljiva, mi moramo imati velike i stabilne proizvodne kapacitete, nove tehnologije, dugoročne ugovore, a to jeste prilika za inostrane investitore.
Da li vam se čini da je kriza iznedrila stav da se rešenje za sve ekonomske probleme traži kroz zahtev „neka dođe država i to sredi”?
- Za mene je jako opasno da zbog nekih pogrešnih koraka u privatizaciji, sporih promena ili raznih grešaka i postupaka svi prizivaju državu da sve reši: da isplati zarade, da dođe ministar i donese novac i sve reši. Naravno, država mora da reaguje na, rekao bih, realni život, pogotovo ako se radi o teškim socijalnim slučajevima, ali ona ne može da zameni investitore, ona nije kompanija. Država stvara ambijent, ona uspostavlja uslove, ona nije dobar glavni poslodavac. To jednostavno nije ekonomski održivo. Država treba da menja poresku politiku i manje optereti poslodavce da bi bili konkurentniji, da više zapošljavaju, da suzbija sivu ekonomiju i korupciju, da sprovodi, a ne samo donosi zakone.
Fiskalni deficit će ove godine biti skoro milijardu i po evra?
- Vlada će tu rupu popunjavati dinarskom emisijom hartija od vrednosti, zatim povoljnim kreditima u drugim valutama, a bilo je i biće i nekih para od međunarodnih finansijskih institucija i od EU kao pomoć. Država će taj deficit, koji je dakle sada oko 4,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, morati iz godine u godinu da smanjuje. Nateraće nas na to i zakon o fiskalnoj odgovornosti, koji će uskoro biti donet kao deo dogovora sa MMF-om. U 2015. godini taj deficit treba smanjiti na oko jedan odsto bruto domaćeg proizvoda. Prihodi i rashodi će morati da se uravnoteže. Nivo javnog duga ne bi trebalo da pređe 45 odsto bruto domaćeg proizvoda. Prevedeno na razumljiviji jezik, narednih godina je na udaru tekuća potrošnja države, a to su još uvek brojni a nepotrebni troškovi, kontrola rasta plata u javnom sektoru i deo novca koji ide u penzioni fond. Istovremeno, više će se ulagati u infrastrukturu. Ako raste bruto domaći proizvod, a opada procenat koji se izdvaja za tekuću potrošnju, to ne znači i smanjenje plata i penzija. Naprotiv, one će apsolutno da rastu. Ako, međutim, privrednog rasta nema ili je on suviše spor, onda se prostor za potrošnju nužno smanjuje. Zato toliko insistiranje na dinamici privrednog rasta, a mi za to uslove imamo.
Šta su za vas u narednom periodu tri najvažnija poteza koja treba da učini država i Vlada, naravno na ekonomskom planu?
- Prvo jeste eliminacija, sprečavanje svakog eventualnog zastoja Srbije ka putu u Evropsku uniju jer to je put u bolji život. Drugo, ja bih savetovao da Vlada ukupnom politikom usmerava privredu Srbije na investicije i izvoz jer je to dugoročno jedino ispravna strategija, pogotovo za malu zemlju. Zašto bi Albanija i Makedonija u odnosu na bruto domaći proizvod izvozile više od Srbije? Izvozom bi se privreda okrenula onome što ekonomisti zovu razmenljiva dobra, dakle industriji, poljoprivredi i uslugama koje direktno i indirektno podstiču izvoz. Treće, to svakako jeste poboljšanje poslovnog ambijenta i konkurentnosti. I na kraju, evo kao četvrto. Ono što je jasno i vidljivo mora brzo i efikasno da se radi. Nesporan primer je putna infrastruktura. Ako ljudi ne vide da nije gotov u roku autoput od Beograda do Subotice, gotovo je, nema više priče. Ovo je vreme da se moraju pružiti vidljivi dokazi.
Šta će biti sa kursom?
Narodna banka je ove godine potrošila skoro dve milijarde evra radi kursa...
- Moram da kažem, prvi zadatak NBS je pitanje inflacije, ne kursa. Važno je da se ove godine ne preskoči projektovani nivo od osam odsto jer smo sada već na šest odsto. U tom kontekstu gledam i na kurs. Mislim da je dinar dosta depresirao, da je izgubio na vrednosti i da je sada na nivou koji bi mogao da se održava. Ovaj kurs je neka naša trenutna realnost. Fiksni kurs može veštački da se napravi, ali to ne može da se održi… Razumem nezadovoljstvo građana koji su se zadužili u evrima, ali je ovaj sadašnji kurs doprineo porastu izvoza. Naravno, sve lošiji i lošiji kurs domaće valute nije način da se trajno povećava izvoz, već niži troškovi poslovanja, jeftinija država, više preduzetništva i bolji menadžment u preduzećima. Kod naših ljudi se percepcija zdrave ili loše ekonomije meri kursom, a to baš i nije tako. Mislim da je sadašnji nivo kursa prihvatljiv, ali je mnogo važnije da imamo cenovnu stabilnost.
Zoran Luković
.jpg)
