Izvor: Danas, 20.Apr.2016, 12:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istraživanje Danasa i agencije Propozitiv: Za koga glasaju apstinenti
Uvek sam se pitao za smislenost maksime sportaša "Važno je učestvovati". Tek sa bavljenjem sociologijom izbora postalo mi je jasno. Takmičenje ima smisla i u sportu i u politici. I nije reč o učešću već o takmičenju. Učestvuje publika, učestvuju birači, a sportisti i političari se takmiče ili, kolokvijalno, oni se bore. Oni koji ne učestvuju u sportskim događajima sede kod kuće bez uključenog televizora ili radija.
Oni >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << koji ne učestvuju u izborima sede kod kuće sa ili bez svesti da su objekti politike, mada ima i onih koji se zamajavaju značajem individualnog ili kolektivnog bojkota izbora. NJihov uticaj na ishod pa i na legitimitet izbora jednak je uticaju na ishod neke sportske utakmice onog naroda koji sedi kod kuće, ravnodušan prema ishodu utakmice ili bez saznanja da se neko negde takmiči.
U širokom značenju pojma korupcije, mogli bi da kažemo da su izbori jedan o najširih oblika korupcije. Partije obećanjima korumpiraju birače, e da bi dobili njihove glasove. Naravno nisu samo obećanja u pitanju, tu su razni interesi, vrednosne orijentacije i sve drugo što ima cenu kod naivnih birača. Apstinenti, "svaka im čast", otporni su prema korupciji ovog tipa. Sasvim je drukčije kod bukvalne korupcije kada partija obećava radno mesto Jovanu Jovanoviću, funkciju Petru Petroviću, sinekuru Janku Jankoviću. Na ovu udicu bi se uhvatio i poneki apstinent. Još konkretnija korupcija je kupovina glasova. Još pamtim jednu fokus grupu u Kraljevu na kojoj je jedan od učesnika govorio o svom pokušaju da kupi vodovod za naselje u kojem živi za 300 glasova: "Ako nećete, nećemo ni ići na izbore ili ćemo ići i svi glasati za vaše neprijatelje, čim saznamo koji su to".
Izbori nisu izbor između ohlokratije (prosto rečeno, vladavina ološa) i meritokratije (prosto rečeno, vladavina najboljih), već izbor između naših predstava o najgorim (političarima, partijama) i najboljim (političarima, partijama). Bilo šta da je u pitanju, mi izaberemo partokratiju, i kad biramo "najbolje" i kad biramo "najgore". No i izbor najgore partokratije bolje je od apstinencije!
Prema projekciji nalaza našeg istraživanja na izbore će izaći oko 53 posto građana sa biračkog spiska, dok će se među apstinentima naći oko 47 posto. Tako nešto treba očekivati u saopštenju RIK-a. Međutim, kada bi uzeli u obzir da jednom broju ljudi biračko mesto nije (lako) dostupno, a to su pre svega naši sugrađani u inostranstvu (a vode se na biračkom spisku), pa njih isključili iz računa, onda bi došli verovatno do cifre od oko pet i po miliona raspoloživih birača. Ako bi izborne participante i izborne apstinente računali u odnosu na taj broj birača, onda bi odnos učesnika izbora i onih koji ne glasaju bio 65 prema 35 posto (a ne 53 prema 47 posto).
Bilo kako bilo, broj apstinenata je veliki i prema zvaničnim podacima on je u porastu. Kada je reč o parlamentarnim izborima, na startu - prvi krug prvih višestranačkih izbora 1990. godine, apstinencija je iznosila 28 posto, pa onda postepeno raste 30 - 39 - 43 - 42 - 41 - 39 - 40 - 42 - 47 posto, a i sada će prema našoj projekciji biti 47 posto. Od izbora 1993. pa zaključno sa izborima 2012. postotak apstinenata bio je relativno stabilan (kretao se između 39 i 43 posto, što će reći da na izbore nije izlazilo oko dve petine birača). Na prošlim a procenjujemo i na ovim izborima broj apstinenata se približava polovini biračkog tela.
Smatam da nivo apstinencije meri političku kulturu građana. Na izborima koji su blizu fer i poštenim izborima visoka apstinencija govori o niskoj političkoj kulturi. Samo u sistemima u kojima birači imaju samo jednu partiju za koju mogu da glasaju, apstinencija je indicija političke kulture.
U jednoj uprošćenoj podeli apstinenata mogli bi pored naznačenih "prisilnih apstinenata" (nedostupno im je biračko mesto), još razlikovati "svesne apstinente" i one "nedorasle do politike", odnosno pretpolitičke apstinente. Kod "svesnih apstinenata" reč je o obrazloženoj apstinenciji: "Nema za koga da glasam""Glasanje je iracionalno, uostalom šta ja imam od toga", "Svi su oni isti", "Šta moj glas znači u milionima drugih glasova? Ništa!". Ovde ulaze i tzv. beli listići. Kod pretpolitičkih apstinenata u pitanje je odsustvo gotovo svakog znanja o politici i izborima, uz eventualne maglovite predstave o jednom i drugom. Ne samo da ljude iz ove grupe politika ne dotiče, nego njima ni sami izbori niti odnose niti donose bilo šta.
Okvirno možemo da procenimo da "prisilni apstinenti" čine dve petine grupe apstinenata, "svesni apstinenti" čine jednu petinu i "pretpolitički apstinenti" čine dve petine od ukupnog broja apstinenata. Projekcija na ukupno biračko telo izgleda ovako: glasača (izborni participanti) ima oko 53 posto, prisilnih apstinenata oko 18 posto, "svesnih apstinenata" oko 10 posto i 19 posto pretpolitičkih apstinenata.
Na kraju treba reći da je dobro što je Vesna Pešić prekjuče rekla u Peščaniku "... vraćajući se unazad i gledajući realno stanje koje imamo u poslednje četiri godine, meni se čini da teorija o neglasanju za manje zlo u situaciji kada postoji veliko zlo nije ispravna. I više od toga - to je čak glupo, naročito u slabim društvima fragilne ("mlade") demokratije, u kojima nisu izgrađene institucije koje bi bile brana onima koji bi da ruše univerzalne vrednosti na kojima one počivaju". Sve ovo važi i za sve oblike svesne apstinencije. Uostalom, zamislite šta bi se desilo da se u izbornom zakonu propiše da se u račun uzmu i apstinenti - u mnogim zemljama i na gotovo svim izborima apstinenti bi dobili priliku da formiraju parlament i vladu. Pitam se, kako bi oni to izveli?
.jpg)
