Izvor: Politika, 10.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispisnica zbog štafete
Minuti u kojima je Naser Orić odlučivao da li da ga strelja, zarobi ili pusti bili su dugi kao godina
Stomatolog Milan Dimitrijević član je Izvršnog odbora Demokratske stranke Srbije i već u dva mandata njen poslanik u srpskom parlamentu. Skupštinsku govornicu koristi samo kad su na dnevnom redu teme iz oblasti zdravstva i zaštite životne sredine jer, kako kaže, smatra da se u tu problematiku razume i da, svojim iskustvom, može da doprinese rešavanju problema. Ne voli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se upušta u repliciranje s neistomišljenicima, a govornicu je, kaže, samo nekoliko puta iskoristio da bi „odgovorio na notorne neistine”.
Rođen je 1. januara 1950. godine u Đupriji i jedino je dete svojih roditelja, oca službenika, prvo u jednom vojnom preduzeću, pa u lozničkoj „Viskozi”, i majke, telefonistkinje u pošti. Iako su bili Ćuprijčani, krajem pedesetih roditelji su odlučili da se presele u Loznicu, „zato što se tamo nisu osećali prijatno s obzirom na to da su mog dedu, kao pripadnika žandarmerije, komunisti streljali 1944. godine, negde pored Morave, a ni danas ne znamo gde mu je grob”. Deda mu je, inače, bio brat od strica čuvenog Dragutina Dimitrijevića Apisa, osnivača tajnog udruženja „Crna ruka”, koji je streljan u Solunu 1916. godine, „zbog prevratničkog delovanja”, a rehabilitovan 1953. godine.
U lozničkoj gimnaziji započeo je sportsku karijeru, kao košarkaš, „bio sam čak i na širem spisku omladinske reprezentacije ondašnje Jugoslavije” i baš to je bio razlog da u trećem razredu gimnazije bude određen za jednog od nosilaca Titove štafete. Odbio je da nosi štafetu, uz podršku roditelja, i na deset dana pred kraj školske godine bio isključen iz škole. Priča da je to bio vrlo težak period u njegovom životu: „Moji drugovi su me izbegavali, ali tada naučite i šta su iskrena prijateljstva”. Ponovio je razred i završio gimnaziju i upisao se na Stomatološki fakultet u Beogradu, ali želeo je, kaže, da dokaže da, uprkos prepreka, može da postigne nešto u sportu, pa je umesto na studije otišao u Sarajevo u košarkaški klub „Željezničar”. Odigrao je „jednu i po sezonu u saveznoj ligi, dokazao sam da mogu da uspem”. Tako je zaradio i prvi novac, a „bile su to dobre pare – primanja su bila veća nego plata mog oca”.
Kako u to vreme nije bilo moguće igranjem košarke obezbediti sebi egzistenciju za ceo život, rešio je da se vrati na fakultet. Iako je, zbog porodične istorije, bio zainteresovan za studije istorije, ipak je završio stomatologiju i nije se, kaže, pokajao. Na studijama je upoznao ljubav svog života, oženio se na trećoj godini fakulteta. „Taj studentski brak traje do danas, a zajedno smo završili i studije.” Prvi posao, ali na određeno vreme, dobio je u Loznici, ali „taj porodični pečat me je stalno pratio, pa mi je stavljeno do znanja da nikad neću dobiti stalni posao”.
Priča da su u „Politici” on i supruga videli oglas za dva stomatologa u Srebrenici, uz stan, pa su konkurisali i otišli u Srebrenicu 1980. godine, posle Titove smrti, i „već tada se osećala tiha netrpeljivost između srpskog i muslimanskog življa, tamo pređašnji ratovi, činilo se, nikad nisu bili završeni”. Takozvani nacionalni ključ za raspoređivanje na rukovodeća radna mesta, kaže, samo je produbljivao netrpeljivost. „Već 1986. se nagoveštavao raspad SFRJ, počeli su razni napisi po novinama, pa sam zaradio ’epitet’ pripadnika četničkog pokreta, koji nije ni postojao.”
Kako se nikada nije odjavio iz Loznice, kad je počeo rat u Hrvatskoj 1991. bio je mobilisan u sanitet i poslat na ratište, a u Srebrenici su mu ostali supruga i dvoje maloletne dece. Po povratku sa ratišta počele su pretnje otpuštanjem s posla, zaplenom lovačkog oružja, slanjem u „nekakve zatvore u Foči i Zenici"” Poslednji put je, kaže, bio u Srebrenici 16. aprila 1992. godine, samo da pokupi stvari, a na povratku su ga zaustavila trojica pripadnika rezervne policije BiH, među kojima je „bio i Naser Orić, koji je već tada važio za vođu muslimanskih snaga”. Kaže da je za nekoliko minuta, koliko je trajalo većanje da li da bude streljan tu pored puta, zarobljen ili pušten, odjednom ostario. Ne seća se kako je pušten, ali uspeo je da stigne u Bratunac. „Ta tri minuta su mi bila duga kao godina.”
Vratio se u Loznicu, otvorio privatnu ordinaciju, ali nije bilo lako raditi u ondašnjim političkim prilikama. Odlučio je da se, prvi put, aktivno uključi u politiku, a „logičan izbor je bila Demokratska stranka Srbije, jer je Vojislav Koštunica s ljudima oko sebe zastupao meni blisku ideju”. Posle lokalnih izbora 1996. bio je šef poslaničke grupe „Zajedno”, kasnije su prešli u Beograd, gde je radio kao gradski sekretar za zdravstvo i bio smenjen 2003. posle sukoba DSS-a sa ostatkom DOS-a. Sada je „samo” poslanik.
Politika mu je, kaže, donela i probleme, ali i „jedno veliko, pravo i iskreno prijateljstvo s Draganom Jočićem i zbog toga sam srećan”.
Supruga je direktor Studentske poliklinike u Beogradu, a imaju dvojicu sinova, jedan je završio arheologiju, drugi vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti, „još nemaju posao”. Svaki slobodan trenutak, kaže, koristi za ribolov i lov, „mislim da niko tako ne poznaje Drinu kao ja (smeh) ”. Priča da lovi samo predatore koji ugrožavaju druge vrste u lovištima, uglavnom lisice i divlje svinje, a ume i da spremi lovačke specijalitete, mada to retko radi. „Moja majka i supruga su vrsne kuvarice, pa to prepuštam njima (smeh).”
Mirjana Čekerevac
[objavljeno: 11/02/2008]
