Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Jan.2020, 20:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Idealpolitika nasuprot realpolitici: Spoljnopolitička debata koja nam je potrebna
Analizirajući autorska dela Samante Pauer i Vilijama Bernsa, visokih spoljnopolitičkih zvaničnika bivšeg predsednika SAD Baraka Obame, Ivan Krastev i Leonard Benardo nastoje da odgovore na pitanje kako napraviti ravnotežu između želje da se bude na ispravnoj strani istorije i obaveze da se ne načini šteta i efikasno promovišu interesi nacije
Kako ublažiti idealizam zahtevima za odgovorno državništvo, a ne odstupiti od posvećenosti demokratiji i ljudskim pravima? Ovo >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je pitanje s kojim se suočavaju američki spoljnopolitički akteri koji gledaju dalje od Trampovog predsednikovanja. Senat SAD se u decembru pridružio Predstavničkom domu u priznavanju genocida Otomanskog carstva nad oko milion i po Jermena iz 1915. Samanta Pauer, ambasadorka pri UN bivšeg predsednika Baraka Obame, napisala je kolumnu za Njujork tajms u kojoj je čestitala Kongresu što je konačno uradio pravu stvar.
Decenijama je postojao istorijski konsenzus da je uništenje jermenske zajednice u vreme zalaska Otomanskog carstva predstavljalo genocid i Pauer je bila u pravu što je to potvrdila. Opravdano je i to što je izglasavanje u Kongresu proglasila ličnom pobedom. Kako je napisala u svojim nedavno objavljenim memoarima “Obrazovanje idealiste”, Pauer je radila prekovremeno i moralnim ubeđivanjem nagovarala Obaminu Belu kuću da izvrši pritisak za ovo priznanje. Pisala je o svojim naporima da ubedi Obamu da proglasi svoju podršku tokom državne posete Turskoj. Tada nije mogla da nadvlada predsednikovu nespremnost. Ali, da li je u pravu što veruje da njena idealpolitika i danas trijumfuje?
Prošlomesečno priznanje genocida u Kongresu teško da je rezultat neke moralne katarze. Pre će biti da je odluka turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da kupi ruski raketni sistem S-400 i njegova vojna ofanziva protiv Kurda na severu Sirije, to što je nateralo i (konačno) podstaklo Kongres na delovanje: naposletku, idealpolitika jeste izražena, ali zbog realpolitike. Pitanje koje se postavlja jeste da li je američko priznanje genocida nad Jermenima bio znak snažnih moralnih principa Amerike ili licemerja Vašingtona. Da li je glasanje u Kongresu u realnosti pobeda ili poraz vizije spoljne politike Pauerove kao moralnog izbora?
OPSESIJA LICEMERJEM: Žestoke osude licemerja Zapada i generalnije liberalizma danas se mogu čuti u svim delovima sveta. Kritičari tvrde da je Zapad, naročito Sjedinjene Države, kriv za nametanje svog društvenog i političkog modela kao univerzalne norme, koristeći retoriku liberalnih vrednosti da prekrije svoje ambicije hegemonske sile i selektivno diskreditujući neliberalizam u zavisnosti od sopstvenih ekonomskih i vojnih interesa. Ta opsesija licemerjem zajednička je crta veoma različitih ideoloških aktera.
Politički subjekti koji se razlikuju koliko i radikalna levica i desnica u EU, Vladimir Putin i Donald Tramp, džihadisti na Bliskom istoku i protivnici imperijalizma u Latinskoj Americi dele stav da je završni čin moralne drame Zapada otelotvoren u njegovim dvostrukim standardima. Globalni rat protiv liberalizma poprima oblik rata protiv licemerja.
U tom kontekstu sudbina geopolitike u doba cinizma koji sponzoriše država zaslužuje podrobniju analizu. Kako napraviti ravnotežu između želje da se bude na ispravnoj strani istorije i obaveze da se ne načini šteta i efikasno promovišu interesi nacije? To je centralno pitanje u spoljnoj politici od Hansa Morgentoa do Džordža Kenana i prilično je verovatno da će, kad god bude došlo vreme za to, ono naći svoju apoteozu u Americi posle Trampa pomoću antitrampovske generacije koja je nepoverljiva prema američkoj sili, ali je sklona da sagledava politička pitanja kao moralna. Upravo iz tog razloga, one koji teže da dokuče budućnost američke spoljne politike treba da interesuju memoari Samante Pauer.
Može biti korisno čitati promišljanja Samante Pauer u kombinaciji s još jednim nedavno objavljenim memoarima koje je napisao karijerni diplomata i bivši zamenik državnog sekretara Vilijam Berns. “Sporedni kanal” Bernsa i “Obrazovanje idealiste” Pauerove su, prema našem mišljenju, dve najvažnije knjige Obaminih visokih spoljnopolitičkih zvaničnika i uredno demarkiraju izbore s kojima će se u sledećih deset godina suočavati spoljna politika Amerike. Ti izbori, koji su uvek uslovljeni stanjem u geopolitici, sada će dodatno biti ograničeni žalosnom zaostavštinom Trampa u spoljnim odnosima, odnosno gubitkom globalnog autoriteta Amerike. (SAD su, naravno, već izgubile ulogu hegemona pre stupanja Trampa na funkciju.)
Samanta Pauer je nadareni pisac. Njen stil je ličan i izvajan strašću. Ona implicitno zna da pisanje memoara zahteva formu koja je prilično suprotna pripremanju prigovora za saslušanje u Kongresu. Ako je nakon potvrde da će biti ambasadorka pri UN Baraka Obame sledila savet lika iz filma “Daramski bik”, koji tumači Kevin Kostner, a koji glasi:”Moraćeš da naučiš svoje klišee…oni su tvoji prijatelji”, prilikom pisanja svojih memoara ona se tih klišea oslobodila. Pauer se iz knjige iznedrila kao ambiciozna, talentovana, a ipak nekako ranjiva.
RATNI IZVEŠTAČ NA BALKANU: Pauer je dete decenije ljudskih prava, dete 1990-ih, kada je Amerika bila toliko jaka, da se o svetskim problemima diskutovalo kao o moralnim pitanjima u Vašingtonu. Ali pad Berlinskog zida, koji je definitivno bio trenutak prekretnice za političko odlučivanje paks Amerikana iz 1990-ih, nije bio događaj koji je kod Pauerove probudio interesovanje za spoljnu politiku. Umesto toga, bila je to tragedija na Tjenanmenu.
Na politički senzibilitet Pauerove uticalo je verovanje da je na kraju Amerika odgovorna za sve velike greške koje se događaju u svetu i da njihovo sprečavanje ne predstavlja samo snagu već i obavezu. Kalila se kao ratni izveštač na Balkanu koji je sanjao da bude tužilac koji će izvesti pred lice pravde one koji su izvršili etničko čišćenje i genocid. Zapravo, napisala je knjigu o genocidu koja je dobila Pulicera, a u kojoj pasivni svedok (u njenom moralnom univerzumu) nosi isti teret krivice kao krivac za mnoge katastrofe 20. veka.
Ona istrajno veruje u američki eksepcionalizam – u izuzetnu snagu i odgovornost Amerike da radi ono što je ispravno. Ipak, upravo je želja Samante Pauer i njene generacije da budu na ispravnoj strani istorije pomogla da se objasne neke kardinalne greške Obamine spoljne politike i rezultirajući geopolitički svet u kojem živimo.
U svom čuvenom predavanju “Politika kao profesionalni poziv” Maks Veber je opisao “etiku uverenja” – kvazireligiozni nagon da se po svaku cenu uradi ono za šta se misli da je ispravno. To je koncept koji je danas od velike važnosti za one koji su zgroženi nemoralnošću transakcionalne politike. Pauer teži da bude diplomata-aktivista, što je delimično čini miljenicom nove generacije spoljnopolitičkih aktera Demokratske stranke (iako je njeno uverenje da snaga Amerike, naročito američka vojna moć, može da bude sila zarad dobrog, odvaja od iste ove generacije). Međutim, Veber je uporedio “etiku uverenja” sa “etikom odgovornosti”, odnosno, sa idejom da o političarima treba suditi ne samo na osnovu motiva koji ih podstiču da preduzimaju izvesne korake već i na osnovu posledica koje ti koraci imaju.
U tom konceptu nalazi se ključ glavne, mada nesvesne pouke knjige Samante Pauer – idealizam je efikasan samo kada shvata kako sila funkcioniše, naročito kada prepoznaje granice američke moći. Izgleda da je želja Pauerove da donese normativne promene širom sveta iskrena, ali problematično je njeno razumevanje politike. Nikada nije jasno da li su njene procene analitički argumenti ili normativni predlozi. Da li je, na primer, njeno ubeđenje da Asad “mora da ode” zaključak koji je izveden nakon procene konstelacije sila u Siriji ili je ono zasnovano na normativnoj pretpostavci da ljudima poput Asada ne treba da bude dozvoljeno da budu na vlasti?
LEKCIJE IZ 1989. I IZ BOSNE: Arapsko proleće 2011-2012, tvrdi Pauer, bio je najuticajniji geopolitički događaj tokom dva Obamina mandata. Pobune su, takođe, bile trenutak kada su Obamini mlađi savetnici, uključujući Pauer, bili uvereni da su podrobno naučili lekcije iz 1989. i iz Bosne i nastojali da dokažu da će idealizam, a ne hladna geopolitička računica, biti sila koja pobeđuje.
Takve dobre namere, znamo, nisu ispunile očekivanja i svet s kojim se danas suočavamo nije rezultat užasnog rata Džordža Buša u Iraku već i posledica spoljne politike Baraka Obame – spoljne politike u kojoj je pukotine napravio idealistički nagon njegovih savetnika i oprezni instinkti njihovog šefa. To takođe pomaže da se objasni zašto je ogromni deo američke javnosti bio spreman da prihvati Trampovu glupavu tvrdnju da su Sjedinjene Države najveći gubitnik posthladnoratovskog liberalnog poretka i da ideja američkog eksepcionalizma o tome da se bude na ispravnoj strani istorije (šta god to na kraju značilo) nije adut već slaba tačka Amerike.
Pogled na svet Samante Pauer čine samo tri nužna aktera – američka javnost, američka vlada i negativci. Ono što je Pauer videla kao svoju glavnu dužnost i kao novinara i kao diplomate jeste to da učini da se javno mnjenje i vlada slože da Amerika mora da uradi ispravnu stvar. Svaka razumna tvrdnja o spoljnopolitičkoj kompleksnosti za nju je preduslov za inertnost. Ali upravo je taj krstaški pohod na moralnu jasnoću postao najveća slabost mladih idealista. Politika Amerike prema Libiji najbolji je primer. U potrazi za ispravnim političkim potezom Pauer i njeni saveznici nisu uspeli da shvate kako će Gadafijeva smena uticati na režim neširenja nuklearnog oružja i propustili su da shvate da njegovom smenom određuju sudbinu ne samo libijskog nasilnog vlastodršca već i ruskog premijera Dmitrija Medvedeva, svetskog lidera koga je Obama na kraju svog prvog mandata nazvao dragim prijateljem.
U tom kontekstu, čitanje Bernsove knjige “Sporedni kanal” zajedno s Pauerovom može da bude dobra vežba za svakog ambicioznog američkog političkog odlučioca. Berns je dobar pisac za svoje standarde. Za razliku od memoara Pauerove koji se čitaju kao roman, njegova promišljanja se čitaju kao diplomatska depeša, ali depeša koja je pisana jasnim, jednostavnim stilom, uz duboko razumevanje i eleganciju. U svetu Pauerove žive aktivisti, nitkovi i pasivni svedoci; u Bernsovom žive protivnici koje treba pretvoriti u partnere i saveznici koje treba čuvati kao saveznike.
REALIZAM S MORALNIM LICEM: Bernsov “realizam s moralnim licem” neophodan je korektor spoljne politike koji je zasnovan na ubeđenju i moralnoj ispravnosti. Za razliku od Pauerove, Berns je svoje političko obrazovanje stekao poslednjih godina Hladnog rata i prilična rešenost da shvati ograničenja drugih u fokusu je njegove diplomatije. Berns se divi Džejmsu Bejkeru, državnom sekretaru Džordža Buša, zbog njegove sposobnosti da se odupre trijumfalizmu na kraju Hladnog rata i shvati da manje moćne nacije uvek imaju legitimne interese.
U Bernsovom svetu diplomatijom se retko rešavaju problemi, ali bi ona mogla da bude od velike koristi u njihovom savladavanju. Kroz njegove memoare protežu se interesi država i interesi s kojima se Amerika bori. Za Bernsa učiniti drugu stranu ispravnom nije manje važno od uzvišenog nagona da se bude na ispravnoj strani istorije. Njegov realizam je antipod cinizmu ili inerciji.
Nenamerno odražavajući stavove Kvinsi Instituta za odgovorno državništvo, nove ekspertske grupe sa sedištem u Vašingtonu, Berns apsolutno jasno stavlja do znanja da je “militarizacija diplomatije zamka”. On takođe govori protiv idealizma svojstvenog pretencioznosti aktivnosti “izgradnje nacije”.
“Ponekad se činilo”, samouvereno tvrdi Berns, “kao da pokušavamo da napravimo repliku uloge britanske kolonijalne uprave iz 19. veka.” On se roguši zbog ideje o “američkoj nezamenljivosti”, što je pretpostavka koju Pauer prihvata, i mnoštvo strana u registru na kraju knjige posvetio je Izraelu/Palestini, dok se u registru kod Pauer to uopšte ne pominje, što je zabrinjavajuće koliko i nedokučivo.
Kako iskombinovati shvatanje Samante Pauer da vladati znači pobuditi zainteresovanost javnosti s Bernsovim stavom da zadatak diplomatije nije samo uspostavljanje već i omogućavanje poretka koji prihvataju ostali? To je, prema našoj oceni, debata do koje mora doći zarad budućnosti američke spoljne politike u svetu u kojem se Americi manje veruje nego ranije, od koje se manje strahuje nego ranije, a koja se ne mrzi manje nego ranije – ali koja je zbog svega ovoga potrebnija nego ranije.
Ivan Krastev je modulator katedre za spoljnu politiku i međunarodne odnose Henri A. Kisindžer u Centru Džon V. Kluge u vašingtonskoj Kongresnoj biblioteci. Sa Stivenom Holmsom napisao je knjigu “Svetlo koje se ugasilo”.
Leonard Benardo je potpredsednik Fondacije za otvoreno društvo.
Prevela: Marija Kojčić
.jpg)
