Izvor: Blic, 26.Sep.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I ovi rade kao Koštunica
Ako Tadićeva vlada pristane da NIS-u produži monopol do 2012, Srbija bi onda još tri godine imala najskuplje i najlošije gorivo u okruženju! I kao što je Koštuničina vlada prodala Rusima NIS bez tendera, dakle, bez tržišne utakmice, istu uslugu Rusima bi u tom slučaju pružala i Tadićeva vlada, pa vi meni recite kakva bi u tom slučaju bila razlika između ove dve vlade. Trenutno je još uvek ima, ali sve je veća opasnost da se ona potpuno istopi, kaže za „Blic nedelje" Danica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Popović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Iz vaših tekstova da se zaključiti da aktuelnu vladu doživljavate kao veoma sličnu prethodnoj i po pitanju odnosa sa MMF-om.
- Ne, ne, nisu oni slični, oni su isti kada je reč o preuzimanju obaveza prema MMF-u i kasnijim providnim pričama o tome kako to što su obećali u stvari i nije bilo moguće uraditi. A sve drugo je različito - jedni su znali (a nisu skupili hrabrosti da sprovedu reforme) a oni drugi nisu ni znali kako bi to uradili. Koga od njih biste vi više krivili za neuspeh?
Aktuelni i prethodni premijer se bitno razlikuju i po odnosu sa predsednikom Srbije.
- Mislim da je glavna razlika u tome što Cvetković ima veliko znanje o reformama i malu moć, dok kod Koštunice stvari po tom pitanju stoje potpuno obratno. Tako da se ispostavlja da su obojica, svaki iz svog razloga, potpuno nemoćni da dovedu Srbiju tamo gde bi najveći broj nas voleo da ona sutra bude.
U svojim kolumnama poslednjih godina žestoko kritikujete vlast. Utisak je da ste pre pet-šest godina bili umereniji. Zašto ste danas tako kivni?
- Nisam sigurna da bi se pristalice DSS-a ili SPS-a složile sa ocenom da su moji raniji tekstovi bili umereniji: u doba koje pominjete, pre šest godina, izlazili su tekstovi pod naslovom „Kuda gospodo" ili „Ne, gospodine premijeru", koji nisu bili nimalo nežni prema premijeru Koštunici ili prema njegovoj vladi. A kivna nisam nimalo, mada ne sporim da možda tako delujem. Ipak, red je da kažem da meni pisanje tekstova za novine predstavlja veliko uživanje, tako da mi je žao ako čitaoci stiču o mojim tekstovima utisak koji je sasvim suprotan od onoga koji ja o njima imam.
Meta vaše kritike najčešće je Demokratska stranka.
- Nekako sam ubeđena da probleme treba adresirati samom vrhu države, kako god da se on zove. A ličnih motiva - nemam: niti hoću vlast, niti mi oni mogu dati privilegije koje bi meni bile interesantne. Imam divan posao na Ekonomskom fakultetu i čak i ako izgleda kao da su moji tekstovi prožeti ličnim motivima - taj ih utisak vara, stvar je krajnje objektivna!
Demokratama posebno zamerate odnos prema javnim preduzećima. Zar ste zaista pomislili da će se oni koji izmišljaju državne sekretare da bi zadovoljili koalicione partnere tako lako odreći glavnih krava muzara srpske privrede?
- Ne bih ja njima ništa zamerala da nisu svojevremeno bili najglasniji u kritici Koštuničinog kabineta, koji je vrlo otvoreno pustio svoje pipke po javnim preduzećima, uveo smenu rukovodstva po partijskoj liniji, izbacio konkurse kao princip za prijem novih kadrova... I koliko su demokrate bile u pravu u tome da je to strašno što je Koštunica radio, toliko je još strašnije to što su i oni sami nastavili da rade to isto!
Sve vlade od 2000. u značajnoj meri činili su razni stručnjaci od kojih mnogi tvrde da su vanstranački. Za njih ste u jednom tekstu napisali da se ponašaju kao „neškolovani populistički političari". Može li se ova ocena dopuniti tvrdnjom da deo njih i ume i može, ali prosto neće, jer nema interesa?
- Tačno je tako, ali je to već pitanje morala. I tu se onda postavlja pitanje - šta to ovi pismeni i školovani ljudi nameravaju da ostave za sobom, a što od neškolovanih populističkih političara nisi ni mogao da očekuješ? Zar ne vide da je sada privredni ambijent još gori? Da su, recimo, ulice još lošije obeležene nego ranije? Da je sada stanje u medijima svakako još gore? I čemu im onda ta struka služi, uopšte?
Izneli ste stav da izmene Zakona o informisanju uvode represiju nad medijima. Očekujete li da i vi dođete pod udar ovog zakona? Na primer, zbog tvrdnje da „za svaku česticu kancerogene prašine u Pančevu treba zahvaliti DS-u...".
- Pretpostavljam da bih još više trebala da se bojim odmazde iz vrha G17, recimo ministra Tomicu Milosavljevića sam baš poimence prozvala da ruši privredni ambijent i ubija konkurenciju... ali stvarno mislim da će ljudi poput mene uvek moći da pišu šta hoće, a da će vlast to dozvoljavati jer time o sebi stvara sliku da je veoma demokratična, po principu „eto, vidiš kako je kod nas štampa slobodna, evo na primer vidi šta naši profesori po novinama pišu"... Tako je i drug Tito imao svoje dvorske intelektualce, humorističare...
Ovde je, po vašem mišljenju, na delu satiranje konkurencije. Možete li ukratko da nam skicirate taj, kako ste napisali, „grupni portret ljudi koji su iz Srbije oterali konkurenciju".
- Evo ovako: najpre zaradite ogroman novac tako što ste ministar u Miloševićevoj vladi ili tako što ste bili blizu izvora primarne emisije novca ili ste imali unosne privatne poslove sa premijerom, ministrom vojske ili šta je već sve tamo bilo... Onda posle lepo finansirate zarađenim parama političke partije i sebi obezbeđujete mogućnost da utičete na zakonodavnu i izvršnu vlast. U znak zahvalnosti, vladajuće stranke vas štite zakonima koji koče konkurenciju, brane vas od opasnosti da odete u stečaj iako ste odavno po zakonima za to zreli i tako dalje. A inostrana konkurencija onda svakako neće moći da uđe u zemlju, kao što zaista i ne može da uđe i kao što je i nema.
Dosta ste izučavali zemlje u tranziciji. Da li je ijedna od njih ovako nemilice trošila?
- Svi to rade kad mogu i svi rade koliko god mogu. Evo, recimo, naši susedi Mađari, tamo je vlada premijera Đurčanja potpuno isto radila što i naša vlada, u enormnim iznosima podizala je plate činovnika u državnoj službi pred izbore - i dobila naredne izbore. Prema tome, pošto to već svi rade kad mogu, neophodna je što veća javnost u radu, kao što je potreban MMF da bi i svet bio obavešten o tome šta se u stvari u nekoj zemlji zaista dešava. Nisu samo naši političari alavi - svi su takvi, kao što svi oni listom poveruju svojim ulizicama kako su lepi, pametni i svemoćni, a svoje kritičare proglase gubitnicima i malicioznim zanovetalima. Ali srećom rešenje postoji i nalazi se u što većoj javnosti rada: ako su pod stalnom javnom prismotrom i kritikom, veća će biti verovatnoća da u toku svog mandata ponešto učine i u javnom, to jest u mom i vašem interesu. Više od toga, nažalost, ni u demokratiji nije moguće.
Prenosi iz Skupštine ili diktatura
Vi smatrate da za direktne prenose skupštinskih zasedanja i dalje treba trošiti novac poreskih obveznika.
- Ja govorim o ljudima koji donose zakone prema kojima ćemo mi morati da se vladamo. Stoga tvrdim da su direktni skupštinski prenosi najbolji način za trošenje novca poreskih obveznika: šta je važnije od kontrole vlasti? I volela bih da čujem koji bi bio bolji alternativni način za korišćenje tog novca. Budžet je namenjen za trošenje u javnom interesu, a ako neko stvarno misli da to nije javni interes, da poslanike kontroliše svaki građanin (i to u direktnom prenosu skupštinskih zasedanja), onda neka nam ti „štedljivi" likovi kažu - hajde lepo da vratimo diktaturu, jer to je upravo stvar za koju se oni tako, u stvari, zalažu. Dakle, stvarno, hoćete li diktaturu da biste smanjili budžetske rashode za iznos troškova TV prenosa?
.jpg)
