Izvor: Politika, 29.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomatski kontraudar
Iz američke administracije i medija poslednjih dana stižu poruke da bi bilo poželjno da Beograd pristane na nezavisnost Kosova
Svega nekoliko dana posle sastanka srpskih i albanskih pregovarača u Beču i diplomatske ofanzive Beograda koja je prethodila bečkom sastanku na najvišem nivou, sa američkog kontinenta počinju da stižu poruke koje bi se mogle okarakterisati kao diplomatski kontraudar, koji je počeo zahtevima za veću srpsku fleksibilnost u saopštenju Kontakt >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << grupe, a podržan je brojnim člancima u američkim novinama.
Pošto je glavni posrednik u pregovorima o Kosovu i Metohiji Marti Ahtisari posle "istorijskog sastanka" u Beču jasno zaključio da je "Beograd voljan da da sve sem nezavisnosti, a da Priština ne želi ništa osim nezavisnosti", Beogradu je upućen niz poruka u kojima su "izvori bliski Stejt departmentu" podvlačili srpsku beskompromisnost, povezujući je sa "otrovnim nacionalizmom" iz vremena Slobodana Miloševića.
Pismo o namerama
Iako američki visoki funkcioneri u poslednje vreme upadljivo naglašavaju da o statusu ne žele da se izjašnjavaju, u redakcijskom komentaru "Vašington posta", koji je objavljen na dan pregovora i koji bi se, imajući u vidu uticaj tog lista, mogao tumačiti i kao pismo o namerama, zaključuje se da je sedam godina posle Nato intervencije na Srbiju "postignut čvrst konsenzus o tome da bi Kosovu trebalo dati nezavisnost pre isteka ove godine, možda pod tutorstvom međunarodne zajednice".
Međutim, kada je reč o sastavu trupa koje bi trebalo da budu prisutne na Kosovu, stvari nisu sasvim jasne. Prilikom nedavne posete Vašingtonu, predstavnici nemačke državne delegacije bili su nemalo iznenađeni kada su otkrili da Amerikanci uopšte nemaju nameru da posle ustanovljavanja statusa Kosova zadrže svoje vojnike na toj teritoriji. "Los anđeles tajms" je upravo na dan pregovora objavio da zapadne sile, kao i UN, forsiraju postizanje rešenja do kraja godine, kako bi oslobodili deo od 17.000 vojnika koje bi angažovali na drugim ratnim područjima. Saznaje se da bi ta cifra bila znatno svedena: na nepunih 12.000 vojnika.
Analitičari smatraju da je davanje nezavisnosti Kosovu i pritisak na Beograd da da svoj pristanak upravo način da se američke trupe povuku sa Kosova, a da ne dovedu u pitanje rezultate Nato intervencije iz 1999. godine.
Kanadski "Glob end mejl" u ovonedeljnom redakcijskom komentaru jasno zaključuje da zapadni lideri sada snažno insistiraju na tome da nisu držali stranu albanskim pobunjenicima u etničkom konfliktu između kosovskih Albanaca i Srba, nego da su samo pokušali da zaustave etničko čišćenje koje je sprovodio autoritarni režim Slobodana Miloševića. "Sedam godina kasnije, većina zapadnih vlada dokazuje da je nezavisnost Kosova gotova stvar. Srbija bi, slažu se oni, trebalo da se okrene životu i pusti Kosovo njegovim putem", piše kanadski dnevnik i zaključuje: "Oni možda nisu bombardovali Srbiju da bi podržali otcepljenje Kosova, ali je to bio rezultat njihove intervencije".
Iako je srpska strana u diplomatskoj ofanzivi koju je tokom ovog meseca imala u Vašingtonu i evropskim državama iznosila argumente protiv nezavisnosti Kosova, pravu osnovu za "alfu i omegu" zahteva Prištine objasnio je opozicioni prištinski lider Hašim Tači, koji je na dan pregovora rekao da je srpsko prisustvo na Kosovu uvek bilo praćeno nasiljem i da je "žrtvovanje albanskog naroda argument za nezavisnost".
Teško do presude
"Drugi argument je genocid koji je Srbija sprovela na Kosovu", rekao je bivši vođa Oslobodilačke vojske Kosova, protiv koga u Srbiji postoji pravosnažna presuda zbog terorizma, ali i međunarodna poternica.
Ipak, u Tribunalu za ratne zločine u Hagu, prikupljanje dokaza za genocid na Kosmetu teško ide, iako suđenje u redu čekaju srpski predsednici, premijeri, načelnici Generalštaba i potčinjeni generali. Poznavaoci procesa tvrde da će presudu za genocid biti teško doneti, čak i uz rastegljivo pravno tumačenje, koje je primenjeno u obrazloženju presude Suda za ratne zločine u Hagu protiv generala Radoslava Krstića, a koje se bazira na stanovištu da je za kvalifikaciju genocida dovoljna smrt samo jednog čoveka, ukoliko se ustanovi da je ubijen u nameri da nestane kao pripadnik jedne nacije.
U analizi političkih prilika u Beogradu, koja se redovno sačinjava za Stejt department, procenjeno je da je sada pravi trenutak da se sruši otpor srpske vlasti prema rešavanju pitanja Kosova.
Prvi u nizu koraka jeste saopštenje Kontakt grupe koja je od srpske strane zahtevala veću fleksibilnost, a dan posle pregovora u Beograd je stigao američki izaslanik za pitanje Kosova Frenk Vizner koji je preneo istu poruku. Takođe je zanimljivo da je "Vašington post" ocenio da je predsednik Srbije Boris Tadić zauzeo umereniju liniju, nasuprot Koštunici koji je "gluv na sve direktnije poruke".
U autorskom tekstu u "Vol strit džurnalu" funkcioner Međunarodne krizne grupe Morton Abramovic preporučio je da Srbiji treba predočiti stvari, tako da bira između prošlosti i budućnosti, a ukoliko Koštunica odbije ponudu, stvar treba prebaciti u Savet bezbednosti.
Uzdajući se u takav stav američke administracije, kosovski predsednik Fatmir Sejdiju je na samim razgovorima na najvišem nivou, kako tvrdi učesnik tih pregovora Sanda Rašković-Ivić, izneo otvorenju pretnju nasiljem: "On je rekao da neizvesnost u vezi sa statusom (Kosova) ugrožava mir i stabilnost u celom regionu".
Koliko su kosovski Albanci polagali na pregovore i traženje kompromisnog rešenja vidi se i po analizama pregovora u prištinskoj štampi, čija bi se suština možda najbolje mogla opisati rečenicom analitičara Miljazima Krasnićija: "Cilj insistiranja međunarodne zajednice na pregovorima bio je da saslušaju pozicije obe strane i da na kraju imaju više razloga da nametnu rešenje, uz obrazloženje da nije bilo moguće doći do sporazuma".
Biljana Mitrinović
[objavljeno: 29.07.2006.]
