Izvor: Blic, 26.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Davno sam oplakala sina Gorana
Davno sam oplakala sina Gorana
Potvrda o nestanku na ratištu, umrlica i članska karta opštinskog Udruženja porodica poginulih boraca predstavljaju skoro sve što je Ljubici Borovnica (70), majci haškog optuženika Gorana (1965), ostalo od sina.
To, međutim, nije dovoljno zvaničnicima Međunarodnog suda u Hagu, koji i danas, deceniju nakon Goranovog nestanka na ratištu, love duhove prošlosti.
- Toliko su puta pretresli mesta gde sam boravila nakon >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << odlaska iz prijedorskog mesta Kozarac, gde mi je tokom rata zapaljen stan, da bih mome detetu, kada bi, daj Bože, bio živ, rekla da im se ni po koju cenu u ruke ne preda. Ovako, diraju mi u živu ranu, jer sam davno shvatila da ga moje oči nikada više neće videti - kroz plač kazuje Ljubica Borovnica.
Sina je poslednji put poljubila krajem januara 1995. godine, kada je kao pripadnik Vojske Republike Srpske, u sastavu brigade iz Kneževa, otišao na izvršavanje ratnih zadataka u okolini planine Vlašić. U zvaničnom dopisu koji je naknadno dobila, navedeno je da je nestao 20. marta, tokom izvršavanja ratnog zadatka.
Njegova majka se nakon toga obraćala skoro svim domaćim i međunarodnim institucijama, zaduženim za traženje nestalih boraca, a sedam puta su ona, ili neka od njene tri kćerke, išle na identifikaciju ekshumiranih leševa.
-Tri puta su me pretresali, a više se ne sećam koliko su puta dolazili pripadnici raznoraznih policijskih službi, organa bezbednosti i međunarodnih organizacija. Poslednji put sam bila toliko uznemirena da više nisam imala snage ni da vidim ko je došao. Tražili su njegova pisma, pa su čak u kupatilu kuckali o zidove, proveravajući ima li kakvih tajnih skrovišta, priseća se nesrećna žena. Iako je i sama doživela težak izbeglički usud, niko je do sada nije upitao treba li joj pomoć, a kamoli stan, koji je potpuno izgoreo 1992. godine.
Zato je nekadašnja žiteljka Kikinde, koja je 1957. godine stigla u Potkozarje, svoje penzionerske dane provela u tuđim stanovima i objektu za alternativni smeštaj u Ljubiji. Pošto je tamo živela bez struje, odlučila je da se privremeno doseli u Balte, zaseok podno Kozare, gde živi jedna od njene tri kćeri.
- Moj Goran nije zločinac i te priče su bezvezne. On je bio običan vojnik koji je, kao i veliki broj njegovih vršnjaka, u rat krenuo s namerom da brani srpski narod, i ništa više. Pre rata radio je kao konobar u Kozarcu i u Hrvatskoj i svi znaju da onakav kakav je bio, nije moga zlo ni pomisliti, a kamoli počiniti, priča njegova majka Ljubica - koja se nada da će haški istražitelji konačno prestati da prozivaju pokojnog Gorana.
Istražni sudija Veća za ratne zločine u Beogradu naložio je prekjuče blokadu imovine 13 haških optuženika među kojima je i Goran Borovnica. Prema tvrdnjama saboraca, Borovnica je stradao u borbama na Vlašiću 20. marta 1995. godine.
G. Savić
.jpg)
