Izvor: Politika, 27.Maj.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Bičevi” za neposlušne poslanike
Da li će posle ukidanja blanko ostavki naše partije pribeći britanskim metodama zavođenja reda u parlamentu koje su već dobro „proverene” u Velikoj Britaniji
Moraćemo u skupštini da zaposlimo i brokere. Počinje trgovina mandatima. Ovaj „prigodni” aforizam „Politikinog” saradnika Dragutina Minića Karla mogao bi da se navede i kao zaključak neke analize posledica upravo ukinutih blanko ostavki u srpskom parlamentu, ali će ovde poslužiti kao povod za pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – kako sprečiti pomenutu trgovinu, odnosno kako obezbediti lojalnost i disciplinu poslanika sada kada mogu slobodno da raspolažu svojim mandatom.
Sudeći po rečima stručnjaka, to neće biti nimalo jednostavno i jedini lek biće – vreme.
„Ono što se može predvideti jeste da ćemo verovatno u početku zaista imati uticaj na određene poslanike određenih lobija. I trebaće nam nekoliko izbornih krugova, neću da kažem nekoliko političkih generacija, da bismo došli, ukoliko uopšte budemo došli, u neko stanje parlamentarne ravnoteže”, ocenjuje dr Neven Cvetićanin sa Instituta društvenih nauka.
Čemu nas mogu naučiti iskustva zemalja razvijenog parlamentarizma? Profesor Vladimir Goati u jednom tekstu navodi: „Ako je reč o visoko institucionalizovanim partijama i partijskim sistemima, prelasci poslanika iz jedne partije u drugu su retki, kao što je, na primer slučaj u SAD i u Velikoj Britaniji. Upravo u snažnoj institucionalizaciji treba tražiti objašnjenje zašto su u tim zemljama transfer poslanika iz jedne partije u drugu nesvakidašnji politički događaji”.
U SAD je, na primer, navodi Goati, izazvalo višemesečnu debatu pristupanje dva demokratska senatora i šest kongresmena Republikanskoj partiji (1994). U Velikoj Britaniji u razdoblju od skoro pola stoleća (1950–1996) na prelazak iz Laburističke partije u Konzervativnu i obrnuto odlučilo se samo šest poslanika.
„’Prebezi’ su u drugoj partiji uglavnom nailazili na izrazito negostoljubiv prijem. Oni, po pravilu, nisu dobijali priliku da nastave političku karijeru ili, ako im je to ipak polazilo za rukom, prethodno su morali da izdrže dug i naporan ’iskušenički test’ u kojem su dokazivali odanost novoj partiji. Zbog toga, u ovoj zemlji odluka o prelasku iz jedne u drugu britansku partiju označava, po pravilu, definitivan kraj političke karijere poslanika. Tu, dakle, nije reč samo o skrupuloznosti poslanika nego i o odbojnom stavu pripadnika druge partije koji nerado primaju ’strance’ socijalizovane u različitoj partijskoj subkulturi”, navodi se u Goatijevom tekstu.
Cvetićanin podseća da u Britaniji, Kanadi, Australiji, u tim tzv. vestminsterskim sistemima, postoji u parlamentu tzv. bič. „Bič” je jedan od poslanika sa posebnim zaduženjima, koji obezbeđuje da svi budu u parlamentu kada se glasa o važnim zakonima, na neki način utiče i na to kako će oni govoriti, „detektuje” nedisciplinovane poslanike. Na kraju, u dogovoru sa šefom partije, ti „loši đaci” obično se i ne kandiduju na sledećim izborima.
O primerima oglušavanja britanskih poslanika o uputstva svojih partija piše i Goati, navodeći da je između 1970. i 1974. godine, kada su konzervativci imali „tanku” većinu u Donjem domu, dve trećine poslanika te partije glasalo, bar jednom, protiv predloga vlastite vlade i da je konzervativna vlada pet puta poražena zahvaljujući glasovima vlastitih poslanika. „Ali u toj zemlji nedisciplinovanim članovima poslaničke grupe, osim gubitka partijske podrške na sledećim izborima, preti još jedna sankcija: premijer vlade ima pravo da raspusti parlament i da u roku od dve sedmice zakaže nove izbore (snap-elekšn) na kojima se partija oslobađa ’neposlušnih’”, navodi Goati.
Govoreći o različitim rešenjima, Cvetićanin ističe da dok u portugalskom ustavu stoji odredba koja eksplicitno kaže da ukoliko poslanik promeni partiju gubi svoj poslanički mandat, u Italiji ne postoje eksplicitni mehanizmi kontrolisanja poslanika i njihove vernosti i zato je u toj zemlji prelaženje poslanika iz jedne grupacije u drugu vrlo često i „sve to izgleda prilično anarhično”. U Goatijevom tekstu se navodi da je posle „kraha” partijskog sistema sredinom devedesetih godina prošlog stoleća u Italiji registrovana pojava „masovnog dezertiranja” poslanika u druge stranke – od 1996. do 1999. godine 99 poslanika je promenilo partije, a neki od njih nekoliko puta.
Cvetićanin smatra da je najbolja zaštita i garant neke discipline unutar parlamenta – postojanje tradicionalnih političkih partija (kakve su u Engleskoj laburisti i konzervativci, ili u Nemačkoj demohrišćani i socijaldemokrate) i „izgrađeno” javno mnjenje. A za to na treba vreme.
Kako kaže, sada smo u doba puberteta parlamentarizma i pred nama su dva puta – ili će taj pubertet parlamenta rezultirati zrelim parlamentarizmom ili će on, sa svim kriznim momentima pubertetskog doba, navesti naše institucije u potpuno drugi smer koji i samu parlamentarnu demokratiju može da dovede u pitanje.
„Britanskom parlamentu bilo je potrebno nekoliko vekova da se razvije. Nemačkoj je trebalo vek i po i tek je nakon Drugog svetskog rata uspela da uspostavi funkcionalni parlamentarizam, kao što je to pošlo za rukom i Francuskoj tek od 1958. godine sa De Golom i Petom republikom. Italijani ni danas nisu došli do parlamentarne stabilnosti. Onda možemo pretpostaviti koliko će vremena trebati nama i sad je samo pitanje da li nacija i društvo imaju istorijsku kondiciju i nacionalnu upornost da evolutivno sačekamo da naš parlament prirodno mutira u jednu funkcionalnu instituciju”, ocenjuje Cvetićanin.
B. Baković
objavljeno: 28.05.2011
