Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Nov.2020, 13:44
Apokaliptična politika populističke desnice
Odbijanjem da prizna poraz, Tramp drugim diktatorima šalje poruku da je ovo borba za opstanak.
Mnogi desničarski populisti u Evropi doživeli su pobedu Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. kao odlučujuću prekretnicu. Bila je to njihova verzija 1989, kada je pad Berlinskog zida učinio da liberalizam izgleda nezaustavljivo i pobedonosno. Desničarski populisti od Mađarske do Britanije verovali su da ako Tramp može da postane predsednik Sjedinjenih Država, budućnost >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pripada njima. Poraz predsednika Trampa na izborima 2020. može da bude okidač za uspon jedne mnogo mračnije vizije.
Osnažen solidarnošću većine republikanaca, uključujući, izgleda, državnog sekretara, Tramp je bezobzirno odbacio ishod nedavnih izbora. Pozivajući se na navode o prevari, jasno je stavio do znanja da za njega priznanje poraza ne dolazi u obzir. To ponašanje možda izgleda patetično i tako se neće zadržati na funkciji, ali njegova odluka da ignoriše volju naroda ima posledice po demokratiju i mnogo dalje od SAD.
PODRŠKA PRKOSU:Iako se stiče utisak da je većina predsednika i premijera spremna da čestita novoizabranom predsedniku Džou Bajdenu, nekolicina političkih lidera, Trampovih saveznika, javno podržava njegov prkosni gambit. Kada su mediji pretprošle subote objavili Bajdenovu pobedu, desničarski mediji širom Evrope tvrdili su da izbori nisu gotovi. Iako su Emanuel Makron iz Francuske i Angela Merkel iz Nemačke izgledali više nego zadovoljni što će pozdraviti početak rada nove administracije, premijer Mađarske Viktor Orban i poljski predsednik Andžej Duda nisu žurili da čestitaju novoizabranom predsedniku.
Zapravo, dok se Tramp žalio, Orban je predlagao izmene mađarskog izbornog sistema koje treba da mu pomognu da ostane na vlasti i nakon 2022. i zapretio da će uložiti veto na budžet Evropske unije ako Berlin i Brisel budu zahtevali da kršenje vladavine prava rezultira obustavljanjem evropskih fondova. Tako je jasno stavio do znanja da ishod američkih izbora neće promeniti njegovu politiku i da će i njegov izbor kao i Trampov biti prkos. Spreman je da blokira izuzetno potreban evropski fond za oporavak da bi pokazao da neće praviti kompromise sa Briselom.
Demokratska politika služi kao psihoterapijska seansa na nacionalnom nivou. Ona omogućava biračima da izraze svoje strahove u vezi s budućnošću, dok ih istovremeno teši da će se sve vratiti u normalu kada se izbori završe. Onda to što političari i mediji većinu izbora predstavljaju kao prekretnice – odluke koje će definisati sudbinu nacije za sledeću generaciju – i nije neko iznenađenje. Ali kada se izbori završe, demokratija prisiljava gubitnike da se usredsrede na sledeće izbore, koji će onda bez izuzetka ponovo biti najvažniji izbori.
Odbijanjem da prizna poraz Tramp šalje poruku svojim saveznicima da sledeći izbori nemaju značaj za desničarske populiste. Ako sada priznaju poraz, neće biti pobeda sutra. Ako je Trampova poruka 2016. glasila da budućnost pripada nacionalističkim populistima, danas je odbijanjem da prizna poraz poslao poruku da populisti treba da se boje budućnosti.
Pokušavajući da shvate Trampov prkos, većina analitičara razmatra predsednikovu ličnost – Donald Tramp nikada ne priznaje poraz i ovaj celokupni čin prkosa je način da smiri svoj ego.
STRAH OD BUDUĆNOSTI:Ali razlozi zbog kojih mu njegove pristalice ostaju verne i unutar i izvan SAD imaju mnogo dublje korene. Oni odražavaju apokaliptični mentalni sklop desničarsko-populističkih birača na Zapadu.
Prvo, od suštinske je važnosti shvatiti da su u ovom trenutku rizici alarmantno veliki. Ljude mesecima brine masovna smrt, globalna ekonomija je ozbiljno uzurpirana. To je za političare već toksična klima, koja podstiče na način razmišljanja u stilu “dolazi Sudnji dan”. Neuspeh Trampa da zauzda pandemiju dodaje ulje na vatru.
Ali desnica ima druge razloge za strah od budućnosti – generacijska podela podstiče njen duboki pesimizam. Solidna većina američkih birača mlađih od 25 godina glasala je protiv Trampa. Slični trendovi izgledaju verovatno u Evropi, gde u desničarskoj bazi dominiraju stanovnici koji stare. To je samo intenzivirano strahom od priliva migranata koji će dobiti pravo glasa.
Niko bolje od Trampa ne izražava strah od toga da bude nadglasan zbog demografskih promena. Za vreme predsedničke kampanje 2016. rekao je pristalicama: “Mislim da će ovo biti poslednji izbori na kojima će republikanci imati šanse da pobede jer ćete imati ljude koji će odlaziti preko granice, imaćete nelegalne imigrante koji će dolaziti i oni će postati legalni i moći će da glasaju. Čim se to dogodi, možete da zaboravite na pobedu.” Svi evropski populisti odražavaju Trampov strah zbog demografije.
Može li iskustvo Evrope pomoći Americi da se nosi s realnošću osporavanih izbora? Nažalost, ne.
Razmotrite ovo – za 30 godina od okončanja komunizma Albanci su devet puta glasali na parlamentarnim izborima. Samo je u tri slučaja gubitnička partija priznala poraz. U većini slučajeva opoziciona partija je bila ta koja je odbacivala izborne rezultate i od svojih pristalica tražila da izađu na ulice. Obično je američka ambasada u Tirani, glavnom gradu Albanije, bila ta koja je primoravala gubitnika da prihvati realnost. U aktuelnoj vanrednoj situaciji u Americi “albansko rešenje” neće funkcionisati jer nema američke ambasade u Vašingtonu. Amerikanci moraju sami da reše ovu krizu. A način na koji je budu rešili odrediće budućnost demokratije širom sveta.
*Autor je kolumnista, predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni član Instituta za humanističke nauke u Beču. Uskoro izlazi njegova knjiga “Da li je već došlo sutra?: Paradoksi pandemije”.
Prevod: M. Kojčić
Tekst je objavljen 13. novembra u Njujork tajmsu
.jpg)
