Izvor: Politika, 08.Maj.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Medijski ekumenizam
Nove države Balkana žele saradnju sa EU ali često su nedovoljno spremne da sarađuju međusobno.
Bursa, Turska – Ovaj grad koji zbog njegovih pažljivo manikiranih parkova često zovu „Ješil Bursa“, zelena Bursa, bio je pre osvajanja Carigrada prva prestonica Osmanskog carstva. Sada je dvoipomilionski centar turske automobilske industrije.
Povod koji me je ovde doveo najviše me međutim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << asocira na Prvi hrišćanski sabor održan 325. godine u obližnjoj Nikeji, današnjem Izniku.
Više od 300 visokodostojanstvenika je na poziv cara Konstantina održalo tada prvi veliki ekumenski sabor na kome su dogovoreni neki veoma važni doktrinarni postulati još jedinstvene hrišćanske crkve.
Više od 150 novinara iz država Balkana i jugoistočne Evrope došlo je ovde na poziv turske vlade da bi raspravljali o medijima kao efikasnom oruđu u promovisanju trajnog mira u regionu.
Kako mediji mogu da pomognu kada su u krizi vlasništva, ugroženi Internetom, pogođeni globalnom krizom i krizom zakonske regulacije?
Mogu, opšti je zaključak posle dva dana korisnih debata, ali pod uslovom da budu hrabriji i nezavisniji i da se izbore za bolji ekonomski položaj.
Odmah posle pada „gvozdene zavese”, novine i elektronski mediji koje su kontrolisali ultranacionalistički režimi počeli su da raspiruju plamenove rata na Balkanu.
Gotovo dve decenije kasnije, suočavanje sa istinama i uspostavljanje razumevanja čine osnov kako promovisanja demokratije u regionu, tako i pomirenja među njegovim narodima.
Nažalost, čak i danas na nas sa Balkana gledaju kao na zadnje dvorište Evrope. Živimo i dalje sa tom alarmantnom stigmom „balkanizacije“. Doživljavaju nas kao područje u kome svaka generacija ima gotovo naslednu potrebu za konfliktima i ratovima.
Otkud takav nedostatak kulture dijaloga? Zašto se kompromisi doživljavaju kao izdaje? Kako se stari stereotipi useljavaju u nove generacije? Zašto toliki nacionalizam, radikalizam i ekstremizam? Zašto su i mediji promotori tenzija?
Situacija na Balkanu ostaje rovita. Region nije dostigao željene mere stabilnosti neophodne da se podignu demokratski kapaciteti i izgrade uverljive institucije.
Ali, kao što su neki balkanski mediji imali instrumentalnu ulogu u pripremi terena za konflikte, ratove i zločine devedesetih godina prošloga veka, sada mogu da imaju ključnu ulogu u stvaranju uslova za mir i pomirenje, uključujući kritičko ispitivanje, dokumentovanje i obnarodovanje počinjenih zločina kako bi se na svim stranama stvorila kultura poštovanja nevinih žrtava ratova i pomoglo uspostavljanju poverenja, tolerancije i dobrosusedskih odnosa.
Otkako je 1995. završen rat u Bosni, često se govorilo o pomirenju. Prvo u inostranstvu koje je trošilo novac plaćajući eksperte kao da se radi o izvozu kakve robe iz SAD ili sedišta EU a ne o veoma osetljivom procesu.
Potom je regionalni politički i socijalni pejsaž počeo da se menja. Nove ideje, vrednosti i ciljevi počeli su da smenjuju omiljene slogane prošlosti. Došlo je vreme i da mediji preispitaju svoju ulogu.
U našem delu Evrope nikada ništa nije išlo lako, ali mir se vratio na Balkan. Detektuje se sve više signala pomirenja dojučerašnjih zaraćenih strana.
Ipak, džepovi međusobnog animoziteta nisu ispražnjeni. Nove države Balkana žele saradnju sa EU ali često su nedovoljno spremne da sarađuju međusobno.
Većina ljudi Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske ili Makedonije još je daleko od toga da je pomirena sa idejom da njihovi susedi više nisu njihovi neprijatelji.
Pretpostavljajući da svi pogleduju prema zajedničkoj budućnosti u EU, moglo bi se zaključiti da je za njih bolje da se što pre pomire. Problem je što nema sistemskog programa pomirenja koji bi pratio simbolične gestove političara.
Ne znači da nova generacija regionalnih lidera nije iskrena u želji da takvim svojim gestovima utiču na sopstvena društva. Iskreni su.
Znam da je teško verovati političarima na Balkanu, čak i onda kada izgleda da se ponašaju u skladu sa najboljim namerama. Ali, ako hoćemo napred, onda njihove reči treba primiti za ozbiljno i poći od toga da su njihovi gestovi ozbiljni pokušaji da se promene međusobni pristupi i pogledi na istoriju.
Ukoliko se programi pomirenja ozbiljno ne pripreme i ne promovišu na nivoima vlada i institucija, onda su ti njihovi gestovi, koliko god plemeniti, osuđeni da ostanu samo demonstracija dobre volje a ne suštinske promene. Prepušteni su na milost i nemilost spontaniteta.
Ni rat ni mir se ne događaju spontano. Oni se prave. Mir i poverenje moraju da se podržavaju sa vrha i onda spuštaju nadole. Da je, verujem, pomirenje Francuza i Nemaca bilo prepušteno njihovim narodima, ujedinjena Evropa bi i danas bila udaljeni san.
Pomirenje je više od politike i ekonomije. Vezano je za emocije, a emocije je uvek lako zapaliti. Baš zato je socijalno pomirenje teže od političkog ili ekonomskog.
Naravno da su u tom procesu mediji najefikasnije oruđe promovisanja novih vrednosti. Televizija je najkraći put do masa. Nema političara koji ne zna da mediji drže ključ uspeha. Odatle, iz medija, razne vrednosti se ulivaju u društvo, ne obrnuto.
Mediji, zato, moraju da odustanu od pravdanja da slede interesovanja „svoje publike“ čime zapostavljaju dešavanja kod suseda. Ili biraju samo primere koji ne doprinose pomirenju.
Zar nije loše da prebrojavamo svaku polupanu beogradsku šoferšajbnu po Dalmaciji a propustimo da napišemo kako su se desetine hiljade Srba provele na Jadranu?
Pogledajte Srbiju i Kosovo. Dok političari i u Beogradu i u Prištini imaju veoma oprečne stavove oko mnogih tema, običan Srbin i kosovski Albanac povezani su mnoštvom sličnih problema: korupcija, nezaposlenost, siromaštvo, organizovani kriminal, neefikasne birokratije, nedostatak poverenja u institucije, skupoća...
Dele iste probleme, ali ko to da im kaže? Političari igraju na razlikama a ne sličnostima. Rekao bih da strahuju od zbližavanja.
Zato je sjajno što, prvi put posle decenija, grupa beogradskih novinara putuje za Prištinu gde će nedelju dana raditi po tamošnjim redakcijama. Potom će grupa njihovih kolega, Albanaca sa Kosova, doći u Beograd.
Zar nije dobro kada „Politika“ svoje stupce otvori komentaru urednika „Koha ditorea“?
Znači –može. To su konkretni primeri koji mogu da pomognu procesu pomirenja. Oni vode realnim promenama.
Možemo da se složimo da je cilj slobodnih medija da budu objektivni, ali to nije lako u regionu sa tolikom količinom istorije po glavi stanovnika, u regionu u kome još pronalazimo političke operativce koji karijere grade na ranama i omrazi minulih ratova, u regionu u kome crkve prete sekularnoj državi, u regionu u kome lokalni tajkuni toliko žele kontrolu nad medijima.
Slobodna štampa ima središno mesto u procesu demokratizacije zato što može, i mora, da obezbedi informacije koje su javnosti neophodne da bi stvari funkcionisale normalno. Čak i po cenu da tokom tog procesa bude proglašena za nepatriotsku.
Ljudi po regionu zaslužili su da čuju poruke „Medijskog ekumenskog nikejskog sabora“. Kada dobiju šansu, novinari i nisu tako loši kao što često izgledaju.
Boško Jakšić
objavljeno: 08.05.2011
Pogledaj vesti o: Nova godina
