Izvor: Večernje novosti, 22.Sep.2017, 15:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vulin: Nema intrige, migovi ne kasne

IPAP sporazum je najviši oblik saradnje koji može da postigne jedna zemlja koja nije članica NATO-a. Baš kao što imamo najviši oblik saradnje i sa ODKB-om, a da nismo članica. Tu imamo zvaničan posmatrački status – kaže Aleksandar Vulin, ministar odbrane Srbije SRPSKI ministar odbrane Aleksandar Vulin ove srede nije imao sasvim ugodno pre podne. Najpre se sastao s američkim ambasadorom u Beogradu Kajlom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Skotom, a odmah potom primio je u svom kabinetu i novinara „Pečata“. Razgovarali smo o dosadašnjim reformama naše vojske, o našem odnosu s NATO-om i sa Rusijom, o migovima 29 koje čekamo, a nikako da nam dolete, o Kosovu i Metohiji i srpskom odgovoru na mogući/izvesni zahtev naših zapadnih prijatelja, a sa takvim prijateljima šta će nam neprijatelji, da pristanemo na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije... U prošlom broju „Pečata“ analitičar Ljuban Karan ocenio je da su reforme naše vojske u prošloj deceniji vršene u skladu s NATO interesima, a ne našim, i da je tim reformama oslabljena odbrambena moć naše zemlje. Kako gledate na tu ocenu? Nema sumnje u to, vojska nam je značajno smanjena. I ne samo što je smanjena nego su se u to vreme koristile sve prilike da se njeni operativni kapaciteti unište. Uništen je ogroman broj tenkova i „strela“, a reč je o jednom od najefikasnijih pešadijskih protivvazduhoplovnih sistema. Ceo svet ih kupuje, a mi smo ih uništili. Od 2000. do 2008. uništili smo više od 500 tenkova i haubica, 220 oklopnih vozila pešadije, više desetina hiljada komada lakog naoružanja, uništeno je 1.200 „strela“ tip 2, 1.100 protivavionskih topova, 26 višecevnih raketnih lansera M63. I nismo nabavili nijedan mig. Naša zvanična strategija u to vreme bila je da Srbija više nikada neće ratovati. Onda se postavlja pitanje, a šta će ti vojska?! Ako su verovali u tu priču, zašto nisu ukinuli vojsku? A ako nisu verovali, zašto su to radili? Zašto su to radili? Po nalogu Zapada? Bez sumnje je bilo naloga da se vojska dovede na ovaj nivo, kako više ne bi bila odvraćajući faktor. Vojska Srbije je u to vreme bila tumačena kao neprijatelj zbog otpora NATO agresiji, i, kao svakog neprijatelja, težili su da je dovedu do toga da više ne bude efikasan neprijatelj. U to vreme vođena je velika borba da se u naše strategijske dokumente ne uvede ono što su tražile tadašnje civilne vlasti – reč „protivnik“. Dakle, nemamo neprijatelje, imamo protivnike. To bi bila prva armija na svetu koja bi rekla da nema neprijatelje. Vojska se dugo borila protiv toga, i izborila. Jer u ratu nemamo protivnike nego neprijatelje, nije to veselo takmičenje. U to vreme imali smo i zvaničnu strategiju da nemamo tajni pred našim prijateljima. I tada smo ukinuli SID, bezbednosnu službu Ministarstva spoljnih poslova, i ukinuli smo šifrovanje. Svi dokumenti Ministarstva išli su kao otvoreni telegrami. Tako je funkcionisalo. Rečeno je da mi više nemamo neprijatelje, da nemamo tajni pred našim prijateljima, i ukinuto je šifrovanje. To je skoro nenadoknadiva šteta. Jer kada jednom rasformirate jednu službu bezbednosti, kako ćete ikada ponovo uspostaviti saradničku mrežu? Svi će misliti da ste neozbiljna zemlja, za koju ne treba rizikovati život, čast, ugled... jer ćete za dve godine možda ponovo rasformirati službu. To se ne radi. Tim pre što smo mi neutralna zemlja, i to uvek treba podvlačiti. Zemlje koje su u savezima, one nikad ne razvijaju celinu svojih snaga, nego razvijaju ono što im se odredi. Pa jedni imaju oklopne jedinice, drugi pešadiju... Mi moramo da imamo i oklopne jedinice, i pešadiju, i oni moraju da budu zajedno. Ne smemo da imamo vojsku koja se sastoji od nekakvih kocki koje će se sklopiti tek u trenutku rata, već vojsku koja je sklopljena sada i spremna da se bori, jer jedino tako i možete da se borite. „Vikiliksove“ depeše pokazale su da je Tadićeva vlast javno govorila da smo neutralni, ali su iza zatvorenih vrata poručivali da im je „prioritet broj jedan“ ulazak Srbije u NATO. Ako se pojavi neki novi „Vikiliks“, sa vašim razgovorima, ne brinete da će se pojaviti nešto slično? To me uopšte ne brine. U svakom razgovoru smo rekli da nećemo da budemo članica NATO-a, da nećemo da budemo članica ODKB-a. Mi smo nezavisna zemlja. Koliko je snažan pritisak Zapada da uđemo u NATO? Na prvom mestu ga doživljavam u političkom i medijskom smislu. Svaki dan možete da čitate kako nas razne organizacije ubeđuju da je to naš najveći interes. Govore da u svetu koji je miran, najsavršeniji od svih svetova, u kome će demokratija večno trajati, mi treba da budemo deo vojnog saveza. Ali tu nešto nije u redu – ili živimo u najboljem od svih svetova, ili treba da budemo deo vojnog saveza... Nemamo mi hrabrosti da kažemo da Srbija više nikad neće ratovati. Tako nešto reći na Balkanu... Vidite da je i u Švedskoj ponovo uvedeno obavezno služenje vojske. Švajcarska to nikad nije ni ukidala, kao ni Austrija, Grčka, Kipar, Estonija, Danska, Finska, Norveška... Koga se oni boje?! A mi, na Balkanu, sa svim izazovima koje imamo oko sebe, pa i sa novim izazovima za koje nismo znali ni da postoje, kao što su migrantska kriza, terorizam, sajber napadi... mi kažemo da nemamo neprijatelje. Imamo neprijatelje. Svaka vojska na svetu, a srpska možda i više nego druge vojske, treba da se priprema za rat. To je naš posao. Mi se spremamo za rat. I mi obučavamo ljude da će ratovati, i pravimo planove kao da ćemo ratovati. I shodno planovima se opremamo, obučavamo i naoružavamo, kao da ćemo u rat. I svaki scenario koji proigravamo, a svi scenariji su uvek na stolu, proigravamo kao da ćemo u rat. Računate na najgori mogući scenario... Naravno, pa nismo mi humanitarna organizacija. Spomenuli ste Švedsku i Švajcarsku i redovno služenje vojnog roka. Da li je Srbija ukinula redovno služenje vojnog roka po nalogu NATO-a? Ne znam da li je ukinuto po nalogu NATO-a, ali izgleda kao da je ukinuto po nečijem nalogu. Jer nema drugog objašnjenja za to što je urađeno. Rečeno je da ćemo imati malu profesionalnu vojsku, koja je dovoljna za naše potrebe, ali onda smo u istom trenutku ukinuli i civilnu odbranu, iako bi ona morala da nadoknadi to što više nemamo onako veliku aktivnu vojsku. Svaka vojska na svetu, naime, ima dva segmenta. Ima vojnu strukturu, i ima civilnu odbranu. Ukidanje obaveznog služenja vojnog roka ne znači da vi i ja više nemamo obaveza prema odbrani; ali otkako je to urađeno, civilima je rečeno da nemaju nikakvu obavezu, da ne treba da brane zemlju... Samo armija koja sprovodi koncept totalne odbrane, a to znači učešće svih u odbrani zemlje, može da izdrži. Uloga ovako male, operativne, profesionalne vojske je samo da izdrži prvi udar. Tako je svuda u svetu, to nije naša teorija. A ko će u Srbiji doći posle tog prvog udara? Ko će doći kada ova naša, dobro obučena i sposobna armija, izdrži prvi udar? Mi smo to ukinuli, još 2006. ili 2007. ukinut je deo vojske koji se striktno time bavio. I moj najveći „greh“, i uporišna tačka svakog napada na mene, jeste moje zalaganje za povratak civilne odbrane. Ako to vratim, ja vraćam moćnu armiju koja može da se odbrani, zemlju koja može da se odbrani. Da li bi ovo bila neka vrsta zamene za redovno služenje vojnog roka? To je priprema, što više ljudi. A najpre da vratimo koncept da se oni koji su služili pod oružjem što češće obučavaju, da što češće obnavljaju svoja znanja. Oni koji nisu, da se pripreme za svoju ulogu. Nećete vi civila dovesti za vozača tenka, to je jasno, ali ga morate naučiti šta je vojska, šta on mora da uradi kao civil... Znači li to i boravak u kasarni? Sve to zavisi od mnogo faktora. Od novca, od spremnosti društva... Godinama se priča da treba da se vrati obavezno služenje vojnog roka, a kada se pokrene to pitanje, optužuju nas da se spremamo za rat. Koja je najveća prepreka za ponovno uvođenje redovnog služenja vojnog roka? Jedna ozbiljna prepreka su finansije. Za početak, trebalo bi vratiti sve one kasarne koje smo prodali. Mi sada imamo vojsku čije smo kapacitete prilagodili njenom brojnom stanju od 32 hiljade, može da bude do 38 hiljada. Zamislite da odjednom dobijemo 100 hiljada vojnika. Gde da ih smestimo? Kako da ih obučimo? Ko će da ih obuči, koliko bi nam ljudi za to trebalo? A drugo, bilo je vrlo lako ukinuti redovno služenje vojnog roka. Ali ga je teško vratiti. Nekada se to smatralo kao normalan deo obaveze prema državi, kao porez, a sada bi to bila velika promena koja bi izazvala velike potrese u društvu. A pritisak Zapada? Siguran sam da bi brojne zemlje imale pitanja, i da bi rekle, a zašto se vi opremate? Koje su to zemlje? Pitao sam – Zapad, vi kažete, brojne zemlje. Sa istoka ili sa zapada? Uglavnom sa Zapada, nije to sporno, ali ne postavljaju svi ta pitanja istim intenzitetom. Nekima to ne bi smetalo, neke zemlje bi to smatrale za problem. Stvar je u tome što mi, kao zemlja koja je neutralna, moramo da budemo opremljeni i naoružani. Kakve god da imamo političke odnose, ako dođe do onog najgoreg, neće ovde niko doći u pomoć. Mi ćemo biti sami. I zato moramo da budemo spremni za taj dan, da budemo spremni za to. A druge zemlje, u našoj okolini, neće biti same. Svi su u NATO-u, osim Bosne i Hercegovine i Makedonije koja mu se intenzivno približava, i sve se naoružavaju. Protiv koga se naoružavaju? Ja ne mogu a da ne pitam, koga ćete vi da napadnete? Kada ih to pitate, kakav odgovor dobijete? Nema odgovora. Ja ne mogu nikome da zabranim da se naoružava, to je njegovo suvereno pravo, kao što ne želim da nama bilo ko postavlja to pitanje, i ne želim da odgovaram na njega. Ali želim da im poručim, Hrvatskoj na primer, da od Srbije ne treba da strahuje, i da novac za nabavku helikoptera i lovaca mogu odmah da vrate u budžet i da urade nešto pametnije s njim. Srbija vas neće napasti, nema nikakvih teritorijalnih zahteva prema bilo kome iz našeg okruženja, nemamo nameru da ratujemo, budite sigurni da nećemo napasti NATO. Dakle, ne znam šta radite, zašto vam to treba? Mislim da to objašnjenje pre svega duguju svojoj javnosti. Ako već nećemo u NATO, zašto produbljujemo saradnju, na primer, IPAP sporazumom? IPAP sporazum je najviši oblik saradnje koji može da postigne jedna zemlja koja nije članica NATO-a. Baš kao što imamo najviši oblik saradnje i sa ODKB-om, a da nismo članica. Tu imamo zvaničan posmatrački status. Jednostavno, trudimo se da oba ta velika bloka mogu da računaju na Srbiju kao na neutralnu zemlju, koja će postupati u skladu sa svojim interesima. Ne osećam potrebu da se bilo kome pravdam zbog saradnje s NATO-om ili sa oružanim snagama Sjedinjenih Država, zato što nemam nikakvu potrebu ni da se pravdam zbog toga što sarađujemo s oružanim snagama Ruske Federacije i ODKB-om. Koristićemo sve što možemo da ojačamo našu vojsku, i sa Istoka i sa Zapada. Srbija je mala zemlja. Da uđemo u jedan savez, postali bismo neprijatelji onog drugog saveza. A mi moramo da budemo to što jesmo. To je naša politika od Svetog Save naovamo, a on je rekao da ne priznajemo nikoga iznad sebe osim Boga i nebeskog Jerusalima. To smo mi. I to moramo da budemo. Evo, kad izađe ovaj broj „Pečata“, ja ću biti u Briselu. A posle toga u Moskvi, na razgovorima sa ODKB-om. To je Srbija, koja može da ode i na jedno i na drugo mesto. I treba da ode i na jedno i na drugo mesto. Koliko će to moći da traje, u ovakvim okolnostima? Američki kongres namenio je desetine miliona dolara balkanskim zemljama zarad odbrane od ruske agresije... Bacaju pare, ovde nema ruske agresije... U američkom vojnom budžetu za narednu godinu traži se od Pentagona izveštaj o saradnji Srbije i Rusije od 2012. do danas, a kongresmen Eliot Engel, inicijator ovog zahteva, naveo je da ga sve više brinu izbori koje Beograd pravi o vojnim i bezbednosnim pitanjima... Sigurno su bili zadovoljni izborima koje je Srbija pravila do 2012. Dakle, to nije problem, a ovi izbori jesu problem. Pa dobro, mi ćemo nastaviti da pravimo izbore koji su u skladu s našom neutralnošću. Uostalom, naš narod je na izborima izabrao politiku vojne neutralnosti. I nastavićemo tako da se ponašamo. Naša saradnja sa Rusijom je transparentna. Evo, sada je bila vežba „Zapad 2017“. Mi na njoj nismo učestvovali, ali smo imali posmatračku misiju koju je predvodio načelnik Generalštaba Ljubiša Diković. Nisam primetio da je neka druga evropska vojska poslala svog načelnika Generalštaba... Mi smo imali i dogovoren sastanak s načelnikom ruskog Generalštaba, generalom Gerasimovim. I mi tu priliku nećemo propustiti. Pola Evrope pokušava da dobije sastanak s njim; zašto bismo mi to propustili? General Diković prisustvovaće i sastanku u Vašingtonu na kome će biti više od 100 načelnika generalštaba iz čitavog sveta. Voleo bih da ga primi i načelnik generalštaba američke vojske. Ja sam razgovarao sa ministrom odbrane Ruske Federacije, gospodinom Šojguom, koji je našao vremena za mene. Radujem se danu kada će i američki državni sekretar isto tako naći vremena i interesovanja da razgovara s ministrom odbrane Republike Srbije. Ali dok se to ne desi, nemojte nam zamerati što koristimo svaku priliku da razgovaramo s najvećima i najmoćnijima. Ja se nadam da ću do kraja godine razgovarati i sa svojim kineskim kolegom. Priznaćete da, kad armija koja ima milion aktivnih pripadnika, ima vremena da razgovara sa Srbijom, da je to velika čast za Srbiju. I mislim da i svi ostali treba da imaju vremena za Srbiju, ali dobro... U svakom slučaju, ne pravdam se nikome. Šta se dešava sa migovima 29? Sve je u redu, sve ide po planu. Ljudi misle da je tu reč o pukom transportu, ali nije tako jednostavno, to je oružje. Oružje mora da prođe kroz čitav niz birokratskih procedura, i sa ruske i sa naše strane. Nije to polovan auto. Ali procedure traju već dosta dugo, skoro godinu dana... Traju, ali do kraja godine oni bez svake sumnje stižu. Rade se i određeni remonti, određene popravke na njima. I samo farbanje se sprovodi na poseban način, nije to „fića“ da se ofarba kod lokalnog farbara. Ponešto je i do nas i naših zahteva, tražili smo nešto što nismo odmah dobili, bolji radar, neke sisteme koji su malo savremeniji nego što nam je bilo odmah ponuđeno... I dobili smo, ali i za to je bilo potrebno neko vreme. Hoćete da kažete da nema nikakve intrige iza ovolikog čekanja? Nema nikakve intrige, migovi ne kasne. Ali nije to pravo pitanje, da li migovi kasne ili ne, nego je problem u tome što se mi uopšte naoružavamo. Zašto 2000. godine, kada ste uzeli svu vlast, kada je konačno rešen problem „diktatora“ Miloševića, kada ste bili najpopularniji ljudi na planeti Zemlji, što tada niste tražili oružje? A ne da nije traženo nego je uništeno sve. Jer vojska treba suverenim zemljama, ne treba kolonijama i vazalima. Takvi su uvek samo topovsko meso. A mi hoćemo armiju. Armije nema bez avijacije, bez protivvazduhoplovnih sistema, i mi na tome radimo. Znači li to da ćemo dobiti S-300? Naša strategija odbrane kaže da je nama potrebno da ojačamo naše odbrambene snage u tom smislu. Protivvazduhoplovni sistemi su nam neophodni, NATO agresija ih je uništila. Trenutno imamo zastarele sisteme koji su samo zahvaljujući ljudima veoma efikasni. Na kojoj strani ćemo tražiti to što nam je neophodno, na Istoku ili na Zapadu? Vojska će odlučiti o tome. O tome ne treba da odlučuje ministarstvo; ne prilazimo tome kao političkom pitanju već kao tehničko-vojnom pitanju. Dakle, ako vojska smatra da je potrebno s Istoka, onda s Istoka. Ako kažu sa Zapada, sa Zapada ćemo. Hajde da vidimo šta će da kaže vojska. Ono što je sigurno, potrebno nam je. Rusi rekoše da razgovori u tom kontekstu već postoje... Mi se upoznajemo sa svim sistemima. Upoznali smo se i sa konkretnim sistemom S-300, ali nema pregovora na temu nabavke tog naoružanja. Od čega će odluka najviše zavisiti? Od onoga što kaže vojska, a onda od finansija. Tek na trećem mestu su politički faktori. Koliko taj politički faktor može da se pokaže kao prepreka? Pitam to zbog Turske koja nabavlja S-400, a iz Vašingtona joj se preti sankcijama. Može da se pokaže... Podsetiću vas da je pre Prvog svetskog rata najveća rasprava u srpskom društvu bila o dilemi između nemačkih i francuskih topova. Koji kredit ćemo uzeti, nemački ili francuski. Tu se prelamala politika. Uvek je nabavka oružja, naravno, i političko pitanje, i uvek ima pritisaka, a mi ćemo se truditi da postupimo u najboljem interesu Srbije. Kad smo kod politike i pritisaka, šta se dešava s imunitetom za Ruse u Nišu? Amerikanci su napokon i javno rekli da se tome protive. To je sad pravo političko pitanje, i naša vlada sad mora da donese odgovarajuću odluku, i sigurno će je doneti. Nije teško pretpostaviti šta ja mislim, ali ne bih voleo da izlazim u javnost i da vršim pritisak na vladu. To što mislim reći ću na samoj vladi. U svakom slučaju, interes zemlje ne sme da bude ugrožen. Da li Rusi vrše pritisak da se dodeli taj diplomatski status? Podsećam i da je to naša zakonska obaveza, u Skupštini Srbije donet je zakon kojim se potvrđuje taj sporazum. Meni niko nije postavio to pitanje, ali nisu ni Amerikanci, tako da ja taj pritisak ne osećam. Ipak, činjenica je da je taj zakon donet još krajem 2012, prošlo je dakle skoro pet godina, a to pitanje još nije rešeno... Slažem se. Nije sporno da postoje američki pritisci, da im se to uopšte ne dopada. Siguran sam i da predstavnici Ruske Federacije smatraju da bi bilo dobro da dobiju taj imunitet... Svima je jasno da to nije nikakav špijunski centar, i da ne može da ugrozi bilo koga. Ali isto tako je jasno i da velike sile nekad imaju potrebu da pokazuju ko je jači i moćniji na nekom prostoru. Ako odlučimo da popustimo pred zapadnim pritiskom, koliku će to senku baciti na našu saradnju s Rusijom? Mi ćemo proceniti svoje interese i šta možemo da uradimo, i svakako će to znati naši partneri i na jednoj i na drugoj strani. Kada ćemo doneti konačnu odluku, na jednu ili na drugu stranu? Šta se čeka za donošenje konačne odluke? Videćemo, to je stvar vlade. Vlada će odlučiti.Kompletan intervju ministra Vulina u kom priča i o finalnoj fazi briselskog dijaloga, o tome da li će Srbija, pod bilo kojim okolnostima, omogućiti Kosovu ulazak u Ujedinjene nacije, o najavi izgradnje stanova za pripadnike vojske i, uopšte, bezbednosnog sektora..., medijskoj kritici zbog stana, čitavoj medijskoj kampanji koja se vodi protiv njega pročitajte u novom broju “Pečata”

Nastavak na Večernje novosti...