Izvor: Politika, 02.Jun.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vežbe i orijentiri
Kako je potporučnik Nemanja Aranđelović morao da objašnjava šta to njegov vod radi na NATO „aktivnostima” u nemačkoj vojnoj bazi
Dok je general Diković dežurao na šabačkom nasipu, a ministar odbrane ga nadzirao, vojnom diplomatijom bavio se potporučnik Nemanja Aranđelović. Dečko je morao da objašnjava šta to njegov vod radi na NATO „aktivnostima”u nemačkoj vojnoj bazi Hoenfels. Vežba je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imala simboličan naziv, mada nešto manje maštovit no što kumovi alijanse umeju da se sete. Zvala se „Zajednički odgovor 2”.
Tako je potporučnik rekao da nije u pitanju NATO vežba, jer učestvuju i neke države koje nisu članice, na primer mi. I ništa što se radi na vežbi nema veze sa Ukrajinom, jer su internacionalni manevri zakazani još godinu dana ranije.
Moglo bi se reći da se mladi oficir prilično dobro snašao u obrazlaganju okolnosti pod kojima se njegov vod zatekao usred vojne vežbe, kojom izvan svake sumnje rukovodi NATO. Da je ta mala jedinica srpske vojske bila uspešna u simuliranoj akciji, ne treba sumnjati.
Neki zvaničnici su pokušali da kažu kako je vežba samo deo vojne saradnje, koja je inače uobičajen vojno-diplomatsko-profesionalni manir. Zapadnoj vojnoj alijansi nismo ni bliže ni dalje nego što smo bili, a da li ćemo biti bliži ili dalji, ne može se znati. Jer se ne zna ni mnogo od onoga što određuje vojno-političku poziciju jedne komplikovane države kakva je Srbija.
Ali nama tegobe takve vrste tek predstoje. Određivanje prioriteta, traženje saveznika, kretanje za interesima. Protivrečnosti koje proizvode jaku političku konfuziju i nedostatak dovoljno pouzdanog kompasa. Dakle, nije ovde u opticaju dilema između Istoka i Zapada, nego traganje za delikatnim nijansama koje omogućuju prisustvo svuda gde nam valja stići. I gde je to nama od koristi.
Ukrajinska kriza je simboliku onog voda srpske vojske podigla na nivo neprijatnosti. Niko nam to nije otvoreno rekao, nije bilo natuknica da smo se kao „politički i vojno neutralni” nekako svrstali, spremni valjda na „odgovor” tamo nekome, a zna se kome, ma kakav on bio.
Poplave u Srbiji bacile su u duboku senku tešku ukrajinsku krizu, Pekinški dogovor, redizajnirani govor hladnog rata, čak i srpska politička stremljenja. Nova verzija katastrofičnog populizma izazvala je navalu medijske autocenzure, strah od reči ili metafore koja bi mogla da naljuti onoga koji o svemu odlučuje. Mada je, možda, njegovo servilno okruženje daleko veći problem.
Svet koji je podeljen na sve moguće načine, ipak je sa nekim izuzecima bio solidaran prema našoj velikoj nesreći, ali u eruptivnoj logoreičnosti srpskih političkih lidera, skoro da je promakla težišna Vučićeva izjava: „Najveću, dakle kapitalnu pomoć dobićemo od Evropske unije!”
To je stav neospornog lidera koji označava neka strateška stremljenja. Vučić zna da kapitalna pomoć nije bezuslovna, ali se u političkom vrhu Srbije veruje da još ima vremena za definisanje najracionalnije pozicije prema svetu.
Da li je, i pored svih kontroverzi, moguće jednovremeno, divergentno kretanje Srbije: prema EU, ka NATO i Rusiji. I ka ostalim zemljama BRIKS-a, naravno.
Za srpsku vojno-političku i ekonomsku poziciju nije dovoljno reći kako će Srbija sarađivati sa svima gde ima svoje interese. To jeste dobra ideja, ali je pre svega opšte mesto. Srbija naprosto nije neutralna država. Nje (države) nema na delu sopstvene teritorije, i odnos prema onima koji su doveli do cepanja Srbije, nije samo deo apsurdne kontroverze, nego zadato prijateljski. Bar formalno, jer bez takvih orijentira, nema ništa od pristupa evropskim fondovima.
Svako približavanje Severno-atlanskom savezu u srpskoj javnosti izaziva i potencira negativne emocije, nasuprot stereotipu o kratkoj mržnji i stalnim interesima. Uz sudnje muke, Srbija je izbegla da se pridruži sankcijama Rusiji, ali je u tom manevru bilo više traganja za razumevanjem na zapadu, nego sopstvene odlučnosti. Posle vodene katastrofe, premijer je presaldumio, pa je Unija njegov strateški orijentir, dok je Tomislav Nikolić ipak za težišnu bliskost sa Moskvom.
To je možda i metafora dobrog snalaženja, ma kako se na prvi pogled ta pozicija činila nemogućom: posle više kopernikanskih obrta, Vučić se razumno okrenuo tamo gde se valja okrenuti, Nikolić, kao reprezent bez političke moći, ipak održava naglašeni nivo prijateljstva, da ne kažemo ljubavi sa Rusijom pred ravnodušnim Putinom.
Srbija će dobiti na vremenu ukoliko Obama i Putin upristoje svoje odnose, pa onda Srbija neće morati da se odlučuje na solidarnost u „kažnjavanju” Rusije. Mada je za Moskvu NATO u Srbiji najveći projektovani greh. To su nam već rekli, i ambasadori i Putin lično.
Uzgred, general Diković se odlično pokazao braneći Šabac od velike vode. Ali tu je umesto njega, mogao da bude sasvim pouzdan jedan dobar komandant inžinjerijskog bataljona i hiljadu vojnika sa svojim komandirima. Uz sve one dobrovoljce. Mesto generala sa četiri zvezde nije na čelu gradskog štaba, nego Generalštaba srpske vojske.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 02.06.2014.
