Izvor: KMnovine.com, 25.Mar.2019, 10:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Već prve noći NATO agresije preživeo tri tomahavka, svi oko njega izginuli
NATO je svoj krvavi pir nad Srbijom počeo u predvečerje 24. marta 1999. godine. Iako žestoko medijski satanizovani sa Zapada u to vreme već čitavu deceniju, sa ciljem kreiranja opravdanja za njihovo istrebljenje, Srbi nisu mogli da veruju da će do bombardovanja zaista doći.
Piše: >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << Ivan Maksimović
Ne samo zato što su sa vodećim zemljama NATO-pakta; Amerikom, Britanijom, Francuskom... bili saveznici u dva svetska rata, niti zbog toga što nikada nisu bili u otvorenom neprijateljstvu sa tim državama (barem Srbi tako misle), već pre svega što su branili deo sopstvene države od nasrtaja šiptarskih separatista.
Već u prvim minutima agresije napadnute su kasarne, sistemi protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, aerodromi, vojne fabrike, radari, instituti... a istovremeno sa tim razorni projektili pali su i u okolini svih većih gradova Srbije. Žestoko su pogođeni Priština, Prokuplje, Kuršumlija... gađana su čak i skloništa u kojima su vojnici tražili zaklon. Dakle, nisu se branili, nisu pružali otpor vojnoj agresiji, već su se povukli u sklonište kako bi sačuvali svoje živote, ništa više od toga.
„Te večeri smo bili na dužnosti na komandnom mestu. Trebalo je da krenemo kući ali su nas kolege zamolile da sačekamo dok ne večeraju. Sedeli smo u kancelarijama podzemnog skloništa u kuršumlijskoj kasarni, razgovarali opušteno, šalili se, ne sluteći šta će se dogoditi i niko od nas nije govorio o mogućem bombardovanju. Razgovarali smo o običnim stvarima“ priseća se rezervni Kapetan prve klase Svetozar Kovačević, bez koga ne bi ostalo sačuvano sećanje na monstruozni zločin NATO pakta jer je jedini preživeo bombardovanje skloništa Treće armije VJ u kuršumlijskoj kasarni.
Već prvog dana agresije NATO je zverski uspeo da razori svaku sumnju u sačuvanu ljudskost svojih poglavnika. Čak šta više, na mnogo načina je pokazao privrženost satanskoj prirodi za koju se toliko upinjao da je pripiše Srbima. Cilj je bio porušiti, popaliti, uništiti državu i srpski narod a ne spasiti Albance od izmišljenog genocida. Ubijani su civili, čitave porodice, bebe su stradale u Kuršumliji (najmlađa žrtva ubijena nedaleko odatle, u Merdaru), zatim Hanu, Vranju, Novom Pazaru, Murinu, Batajnici... Nestala su naselja, delovi gradova, domovi za stare i bolnice, mostovi, energetska postrojenja, fabrike... Životi, sećanja i nade uništeni su ognjem pakla i demonske mržnje koji su tinjali u umovima NATO stratega, sada prosuti nad Srbijom.
Bil Klinton, okosnica zla nanetog Srbiji
Svetozar se nije puno razlikovao od drugih ne samo oficira nego i žitelja te nesrećene države. Pošteno je radio i trudio se da svojoj porodici obezbedi pristojan život. U tom trenutku se njegov sin nalazio na školovanju u Beogradu. Upravo je na njega pomislio kada se u skloništu začuo udarac i strašna tutnjava, a on od siline detonacije i izgubio svest da bi se ponovo osvestio nešto kasnije, u bolnici.
U 20.03 sati začuo se udar od koga se prostorija zatresla. „Stigli smo samo da se pogledamo. Već u sledećem trenutku usledila je strašna eksplozija i ja sam poleteo uvis zajedno sa stolicom na kjoj sam sedeo“ prisetiće se kasnije Svetozar.
„Sendvič“ ploču skloništa, u kome se nalazio, morala su da probiju tri „tomahavka“. Prva ploča je bila debljine tri metra, pa onda sloj presovane gline debljine metar, pa druga ploča od armiranog betona debljine tri metra. Prvi "tomahavk", koji je pogodio sklonište samo tri minuta nakon što su ušli u njega, nije prodro u sklonište a istovremeno sa njegovim udarcem nestala je struja. Odmah zatim usledio je drugi udar na isto mesto, tek treći je uspeo da je probije zaštitni sloj.
U prvom trenutku, dok je silinom eksplozije nošen kroz prostor pun gelera, gareži i dima, Svetozar je pomislio: „ako su ovolikom snagom bombardovali malu Kuršumliju, onda je Beograd sravnjen sa zemljom i moj sin sigurno nije živ“. Nošen vazdušnim talasem mahinalno je pružio ruku da napipa ima li prostora pred njim. Osetio je ogroman pritisak i jaku temperaturu, trećeg udara se ne seća. Spasila ga je upravo ta ruka koja je jedina virila ispod ruševina pošto ga je eksplozija izbacila iz skloništa. Njegov prijatelj, Nikola Virijević, koji ga je na rukama izvukao kasnije mu je ispričao da su upravo po toj ruci shvatili da je živ jer se pomerala. Nije bilo lako izvući ga ispod ruševina, uspeli su tek u trećem pokušaju. „Ostao sam bez mišića na desnoj nozi, video svoju butnu kost, a rane sam imao po glavi, rukama, celom telu. Ni Virijević me nije poznao kada me je izvukao, već je u džepu našao moju vojnu knjižicu“.
Kovačević kraj mesta gde je utekao smrti.
Odmah je prebačen u gradsku bolnicu i tek se tamo osvestio. Prve reči koje je čuo bile su iz razgovora medicinskih radnika: "Da li smemo da mu sečemo uniformu?" Odgovorio je "Secite" i ponovo se onesvestio.
U to vreme, iako se ne čini dalekim, uniforma se poštovala. Nije bila radno odelo u kome se obavljaju fizički poslovi, ide u šumu ili na pecanje, predstavljala je svetinju.
Svetozar tada još uvek nije znao da je od posledica neposredne eksplozije gotovo sav bio izgoreo, otečen, crn, a koža mu se odvajala od tela. Lice, ruke, noge, praktično čitavo njegovo telo je izgorelo. Iz glave i ruke virili su geleri. Neki od njih ostali su i danas. Od dubokih opekotina je jedva disao, molio je Boga da mu uzme dušu.
Iz Kuršumlije je hitno prebačen u Vojnu bolnicu u Nišu, gde je bio prvi ranjenik koji je tu smešten. U posetu mu je došao stric ali tako unakaženog nije mogao da ga prepozna.
„Rođeni stric, kada je došao da me obiđe u bolnici, mene je pitao gde da me nađe. Tada sam shvatio da ne ličim na sebe“ – kaže Kovačević.
U početku nisu želeli da mu kažu šta se zaista dogodilo. Govorili su da je samo on ranjen, da su svi ostali dobro. Nadao se da će „i on preživeti, da nije toliki baksuz“. Tek posle pet dana Svetozar je saznao da su svi njegovi drugovi iz skloništa poginuli. Prestao je da razgovora sa svima i dva dana ni reč nije progovorio, izgubio je svu preostalu snagu. To mu je bio najteži trenutak u životu.
NATO je, samo na tom mestu, u jednom mahu krvnički usmrtio jedanaest oficira. Devetorica poginulih bili su iz komande Diviziona PVO, a dvojica iz komande Treće armije. U celoj kasarni je od NATO bombi u tom napadu ranjeno četrdeset vojnika, golobrade dece.
Kovačević je u niškoj vojnoj bolnici proveo nekoliko meseci sa prekidima i uz, kako ističe, veliku požrtvovanost lekara ove bolnice, naročito doktora Višnjića, njegove povrede su posle dužeg vremena i nekoliko operacija, sanirane. One psihičke povrede, nosiće trajno.
„Trebao bi da budem srećan jer sam jedini preživeo ali i dan-danas imam košmare i noćne more. Vraćaju mi se slike. Ipak, ja sam preživeo, dok je svih moji jedanaest nesrećnih drugova poginulo. I danas žalim za njima. Sanjam ih. Kao i tu strašnu eksploziju, da letim kroz vazduh. I onda se probudim u znoju. Ostale su psihičke posledice, pa i nakon svih ovih godina od tada moram ponekad da popijem lekove za smirenje“ – ispričaće kasnije novinarima.
U kasarni „Milan Toplica“ u tom napadu NATO pakta ubijeni su:
1. Milivoje Ilić, rezervni kapetan prve klase
2. Žarko Radovanović, rezervni kapetan
3. Vladimir Nedeljković, rezervni kapetan prve klase
4. Radoslav Balović, rezervni kapetan
5. Miodrag Gladišev, stariji vodnik prve klase
6. Ivica Đelić, vojnik u rezervi
7. Slaviša Milenković, vojnik u rezervi,
8. Branimir Perić, rezervni vojnik
9. Dragan Radović, desetar
10. Vlastimir Stanojević, potpukovnik
11. Zoran Petrović, potpukovnik.
Te prve noći agresije, u prokupačkoj kasarni u centru veze, ubijen je i Boban Nedeljković, inače, prva žrtva NATO agresije.
Tokom 78 dana bombardovanja Srbije, u Kuršumliji je poginulo 37 vojnika i civila, a u znak večnog sećanja u centru grada i u kasarni "Toplički ustanak" podignuti su im spomenici.
Svetozar kraj skloništa
Svake godine na taj dan Svetozar dođe u kuršumlijsku kasarnu kako bi ubijenim saborcima odao poštu. Priđe i mestu zločina na kome ga je od sigurne smrti spasilo samo čudo. Valjda je Bog hteo da makar neko ostane u životu i da pripoveda o masakru koji je počinio taj „civilizovani svet“ nad nedužnim srpskim vojnicima u skloništu. Svetozar priđe do ivice kratera i tu zastane, naviru uspomene, emocije, nemir... To je najdalje dokle prilazi ostacima skloništa.
„Odseku mi se noge tada. Oblije me hladan znoj. Jednostavno stanem kao ukopan. Nikada više nisam mogao da uđem u sklonište, a verovatno to nikada neću ni uraditi“ kaže Kovačević.
Svetozar Kovačević je rođen u Velikoj Plani kod Prokuplja. Nakon oporavka vratio se svom poslu u Osiguravajućem društvu "Dunav" gde je ostao do penzije 2011. godine.
Nažalost, zločin NATO agresora u godinama koje su nastupile, kao da je pronašao svog saveznika i to baš među onima čiji je posao da pamte i beleže, među novinarima. Iz godine u godinu izveštaji sa ovog mesta su sve hladniji, zvanični, šturi... postali su puka formalnost. Ko je položio vence, šta je rekao predstavnik Opštine, i na kraju opšta statistika. Nikada nismo mogli da čujemo ni reč od porodica ubijenih oficira. Kome nedostaju, ko žali za njima i pominje ih svakog dana, sa kim su planirali budućnost i koga ostavili iza sebe?
Svetozara boli to što izgleda da su na prve na žrtve NATO bombardovanja, koje su bile baš u Toplici, svi zaboravili i što ih niko ne pominje.
„Za par minuta 12 mladih ljudi, ispod trideset godina otišlo je u nepovrat. Tih prvih 24 sata krvarila je samo Toplica i naše žrtve treba da se spomenu, jer su tuga i nepravda koja nam je svima naneta“ - zaključuje Svetozar.
NATO žrtve iz kasarne "Milan Toplica"
Ovaj kraj ostaće upamćen po Topličkom ustanku i Gvozdenom puku... Na početku Prvog svetskog rata, kada nije bilo telefona ni medija, prvog dana mobilizacije odazvalo se 98% odsto muškog stanovništva. Junaci i žrtve NATO agresije kao da odlaze u zaborav pre svih drugih.
Da li sa namerom ili iz nehata, bilo je i novinara koji su Svetozara pitali „zašto je NATO gađao kuršumlijsku kasarnu“? Navedu ga da razmišlja o vojnim razlozima, iako su oni sporedni, manje bitni. Ali – sve ostane na tome. I tako postoje pretpostavke ali se tačno „ne zna“. A kada se misli i pažnja ne bi skretali sa suštine, „kada bi se znalo zbog čega“ onda bi razlog bio namera da se satre Srbija i njen narod, u šta do danas nije ostalo prostora sumnji.
Otimanje Kosova i Metohije bio je i ostao glavni cilj za koji borba još uve nije završena. Kako će se završiti – ne zna se. Zna se kako je počelo. Falsifikovanjem istine i lažiranjem masakra u Račku čije su žrtve bile zapravo šiptarski teroristi ubijeni u borbama sa srpskom policijom. Ogromnu zahvalnost Šiptari danas iskazuju Vilijemu Vokeru, američkom diplomati i malicioznom CIA špijunu. Zajedno sa Medlin Olbrajt, Džejmsom Rubinom i Ričardom Holbrukom Voker je radio na finansiranju i obuci šiparskih terorista sa ciljem izazivanja eskalacije sukoba sa srpskom vojskom i policijom kao izgovor za dovođenje NATO trupa na teritoriju Srbije.
Vilijem Voker sa Šiptarima
I Svetozar Kovačević se seća Vokera. I to upravo iz te kasarne u kojoj je umalo i on izgubio život. Prilikom posete kuršumlijskoj kasarni, dva meseca ranije, Voker je parkirao džip baš na mestu na kojem su 24. marta pale rakete od kojih je poginulo 11 oficira.
Zoran Pavlović iz Kuršumlije, kome je NATO ubio neke od školskih drugova, 2015., na godišnjicu početka agresije zapisao je:
„Taj zlikovac (Vilijam Voker) je koristeći svu našu naivnost, neobaveštenost i dobrotu bio januara meseca te godine u “prijateljskoj” poseti garnizonu “Toplički ustanak” smeštenom na brdu "Borovnjak" iznad Kuršumlije. Dok se vodio razgovor o svemu i svačemu, njegovi momci iz vozila kojim su došli, poslali su posadi nosača aviona lociranom u Jadranu, tačne kordinate skloništa gde će se 24. marta uveče, na znak za uzbunu, naći svi oficiri koji su se tu zatekli. Dva meseca je posada uvežbavala put zlokobnih "tomahavki" do svog konačnog cilja. Ovaj profesinalni ubica okićen godinama razvratnog života, živi u hladu američkog juga, verujući da su ga njegove žrtve zauvek zaboravile i napustile. Krv nedužnih ljudi na njegovom licu i rukama ne spira ni jedna voda i samo takav, on će otići Bogu na ispoved da objasni, zašto je po njegovim instrukcijama jedanaestoro mladih ljudi sprženo u prvim minutima rata koga je njegova zemlja povela protiv nezaštićene Srbije“.
Svetozar prilikom polaganja venaca u kasarni "Milan Toplica"
Ovo sećanje na nesvakidašnji masakr izveden od strane američke Vlade i države, iako do sada najpotpunije, samo je mali prilog nezaboravu mučenika koji su do poslednjeg svog daha verovali u ono o čemu je Zapad na sve strane trubio – u humanost, uzvišene ljudske vrednosti, moral i razum. Njihovi životi su previsoka cena kojom je plaćeno saznanje da na Zapadu toga nema a možda ga nikada nije ni bilo.
Autor: Ivan Maksimović l Kontakt
Odmah po zavšretku studija počinje da radi kao novinar, što postaje njegovo osnovno zanimanje, pa tako njegove fotografije i tekstovi bivaju objavljivani u svim vodećim srpskim medijima.
Po napadu Šiptara na sever KiM i podizanju barikada, ponovo se samostalno aktivira pokrivajući one teme koje su mediji predstavljali lažno ili ih skrivali. Postaje jedini novinar na Kosovu i Metohiji koji otvoreno kritikuje državnu vlast i njenu veleizdaju počinjenu Briselskim sporazumom.
Rođen je i živi na Kosovu i Metohiji.
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM novine :: © 2014 - 2019 :: Hvala na interesovanju
