Izvor: Politika, 25.Mar.2015, 09:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija nije ušla u NATO. A NATO u Srbiju?
Aranžmani sa Severnoatlantskom alijansom u javnosti izazivaju mnoštvo protivrečnosti, dok političari insistiraju na tome da ni SOFA ni IPAP ne približavaju Srbiju članstvu u ovoj organizaciji
Svega nekoliko dana uoči obeležavanja 16. godišnjice početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Beograd je sa Severnoatlantskom alijansom usaglasio Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP). Ovaj potez su pojedini mediji i deo javnosti ocenili kao znak konačne kapitulacije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dok su političari brže-bolje poručili da novi korak ka poboljšanju odnosa sa NATO-om nikako ne znači put Srbije ka članstvu u ovoj organizaciji.
A šta je u stvari dogovoreno i šta sporazumi sa alijansom znače za građane Srbije?
Sporazum IPAP precizira plan aktivnosti u Partnerstvu za mir i uglavnom definiše prioritete u oblastima vojne saradnje i reforme sistema odbrane, političkog dijaloga, javne diplomatije, nauke i istraživanja. Za razliku od Akcionog plana, koji NATO ima sa kandidatima za članstvo i u kojem ima odrešene ruke za postavljanje izričitih zahteva pred njih, IPAP ulogu alijanse svodi prvenstveno na savetodavnu.
Vlada Republike Srbije je u februaru 2011. usvojila Zaključak o pokretanju procedure za izradu IPAP-a, takozvani Prezentacioni dokument za IPAP usvojen je 14. jula 2011, da bi 25. novembra iste godine bio predstavljen u sedištu NATO-a u Briselu.
Ovaj sporazum nije trajan već mora da se obnavlja periodično, obično svake dve godine. Jermenija, koja poput Srbije otvoreno ističe da nema aspiracija da postane članica alijanse, prvi IPAP dogovorila je 2005. i dosad ga je triput obnavljala. Od evropskih zemalja ovakav dogovor nemaju Švajcarska, Finska i Belorusija.
Glavna zamerka koja se ovih dana mogla čuti na račun potpisivanja IPAP-a jeste to što navodno omogućava NATO-u slobodno i nekontrolisano kretanje po Srbiji. To je, međutim, regulisano drugim dogovorom sa alijansom, takozvanim Sporazumom o statusu snaga (SOFA) koji je Srbija davno potpisala. Ovaj tip ugovora sa NATO-om reguliše privilegije i imunitet vojnika u oba pravca. Drugim rečima, trupama članica alijanse i Partnerstva za mir dozvoljava se da na teritoriji Srbije izvode vežbe, treninge i slično, dok se srpskoj vojsci daju iste mogućnosti na njihovim teritorijama.
Sporazum SOFA sa NATO-om potpisao je u Vašingtonu januara prošle godine tadašnji ministar odbrane Nebojša Rodić, ali ga Skupština Srbije još nije ratifikovala.
Iako se u javnosti često povezuje sa SOFA, Vuk Drašković je u stvari 2005. sa tadašnjim generalnim sekretarom NATO-a Japom de Hopom Sheferom potpisao Sporazum o tranzitnim aranžmanima. Ovim ugovorom se garantuju imunitet i privilegije vojnika NATO-a tokom prolaska, ali ne i zadržavanja na putu kroz Srbiju. Cilj je bio da se olakša njihov transfer i carinske procedure na putu ka misiji Kfora na Kosovu. Sporazum o tranzitnim aranžmanima sa Srbijom, inače, nikada nije stupio na snagu niti je praktično primenjen, jer nikada nisu dogovoreni takozvani tehnički aneksi, koji uključuju i mehanizam za primenu.
Dodatnu zabunu i prostor za nagađanja unosi i sporazum istog imena SOFA, koji Amerika sklapa sa drugim zemljama i bilateralni je ugovor, za razliku od onog koji sklapa NATO i koji ima odlike multilateralnog (28 vojski članica plus partneri).
Poput SOFA sa alijansom, Srbija je potpisnica i SOFA sa SAD. Sporazum su 2006. u Vašingtonu potpisali Boris Tadić i Kondoliza Rajs.
Reč je o tipskom Sporazumu o statusu snaga, koji su Amerikanci potpisali sa oko 100 država sveta i kojim se regulišu pravni položaj američkih vojnika na tuđoj teritoriji i nadležnost sudova u slučaju da pripadnik američkih trupa počini krivično delo.
Imunitet koji po odredbama SOFA američkim vojnicima garantuje zemlja potpisnica često je bio predmet kontroverzi u međunarodnim odnosima. Bušova administracija je tako 2008. potpisala ovakav sporazum sa vladom u Iraku i tada je kao krajnji rok za povlačenje američkih trupa dogovoren kraj 2011. Vašington je očekivao da će po isteku roka SOFA biti obnovljen, ali i pored spremnosti iračkog premijera Nurija el Malikija da sa SAD potpiše memorandum o razumevanju, irački parlament nije bio voljan da ozvaniči inicijativu. Američka vojska se zato na kraju i povukla iz Iraka.
Posledice potpisivanje SOFA na političku scenu zemlje potpisnice pokazuje i slučaj Irana, gde je šezdesetih godina prošlog veka nezadovoljstvo ovim dokumentom potpomoglo politički uspon ajatolaha Homeinija, koji će kasnije zbaciti šaha Rezu Pahlavija.
Pitanje ko od stranih predstavnika na teritoriji Srbije ima, a ko priželjkuje, povlašćen status bilo je u žiži pažnje ovdašnje javnosti krajem prošle godine kada se spekulisalo da će diplomatski status biti garantovan Rusima stacioniranim u Rusko-srpskom humanitarnom centru pored Niša. Kako je „Politika” tada javila na osnovu pisanja nemačke štampe, upravo je nemačka kancelarka Angela Merkel bila najzaslužnija za stopiranje ove inicijative, a Berlin je pokazao zabrinutost da bi centar smešten na niškom aerodromu „Konstantin Veliki” mogao da preraste u stalnu bazu za rusku špijunažu. Pretpostavku da Nemačka ovaj region vidi kao sferu sopstvenog uticaja, u kojoj nema mesta za Rusiju, pojačali su komentari koje su osim Merkelove dali i neki drugi uticajni Nemci, kao i tamošnja štampa.
-----------------------------------------------------------
I Rusija potpisala SOFA
Uprkos uvreženom mišljenju da sporazumi Srbije sa NATO-om znače izdaju Rusije, uporno se previđa činjenica da je i Moskva sa alijansom sklopila Sporazum o statusu snaga (SOFA). Ugovor je potpisan 2004, a ruski parlament ga je ratifikovao 2007. Do sklapanja ovog sporazuma došlo je u okviru programa Partnerstvo za mir, čiji je Rusija član od 1994.
-----------------------------------------------------------
Kako je nakovanj postao anđeo
Za operaciju NATO bombardovanja SR Jugoslavije u domaćoj javnosti se uvrežio izraz „Milosrdni anđeo”, ali najveća nevolja sa ovim terminom jeste što – nikada nije bio tačan. Postoje razne teorije kako je došlo do stvaranja ovog termina za operaciju koja se zvanično zvala „Združena sila” ili „Saveznička sila”. Do zabune je najverovatnije došlo zbog imena njene američke komponente „Plemeniti nakovanj” (Noble Anvil) pa je reč anvil po svemu sudeći neko loše razumeo i od nakovnja je postao anđeo.
Kako je još 2007. godine u „Politici” pisao zamenik glavnog urednika Vladimir Radomirović, sasvim je moguće da je prvu grešku napravio tadašnji kineski predsednik Đijang Cemin, koji je tokom posete Italiji 25. marta 1999, kako su preneli mediji u Pekingu, upotrebio upravo frazu „plemeniti anđeo”.
„Najgore je što će u bombardovanju koje su Sjedinjene Države nazvale operacijom ’Plemeniti anđeo’ živote i imetak izgubiti mnogi nevini civili”, rekao je tada Đijang.
Dragan Vukotić
objavljeno: 25.03.2015.
