Izvor: B92, 13.Mar.2019, 09:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Širenje NATO i propale nade
Naravno da nove članice NATO profitiraju od pristupa Organizaciji severnoatlantskog ugovora. Ali, nije se ispunilo sve o čemu se sanjalo pre 20 godina, piše DW.
Taj 12. mart 1999. je označio simboličan kraj jedne epohe. Tog dana su ministri spoljnih poslova Poljske, Češke i Mađarske predali vladi SAD dokumente svojih zemalja o ratifikaciji pristupa NATO. Time je ulazak nekadašnjih satelita SSSR u NATO postao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pravosnažan.
Ceremonija je obavljena u gradu Independens u Misuriju – rodnom mestu predsednika Harija Trumana, koji je bio na najvišoj funkciji kada je počeo Hladni rat. U predsedničkoj biblioteci koju je osnovao, obavljen je simbolični akt emancipacije država koje je posle Drugog svetskog rata podjarmio SSSR. Za dotične narode, to je bio čin istorijske zadovoljštine i pravde.
Entuzijazam koji je vladao pre 20 godina je, doduše, odavno jenjao. Baš u SAD, Mađarskoj, Poljskoj, i u „staroj“ članici NATO Turskoj, sada su na vlasti političari koji polažu na nacionalne egoizme, podelu i huškanje, koji kritičke medije proglašavaju za „neprijatelje naroda“ i podrivaju pravnu državu. Ako NATO ne želi da bude samo vojna zajednica, već i zajednica koja se bazira na zajedničkim demokratskim vrednostima, onda su protekle godine bile više nego otrežnjujuće.
Dve decenije nakon svečanosti u Independensu, tada citirane reči predsednika Trumana zvuče kao opomena, ne toliko upućena Rusiji, već više njegovom nasledniku koji je trenutno na vlasti. „Bezbednost i blagostanje svakog člana ove Alijanse zavise od bezbednosti i blagostanja svih. Niko od nas ne može sam da osvoji ekonomsko blagostanje ili vojnu bezbednost. Niko od nas ne može sam da obezbedi slobodu“.
Da li je iz današnje perspektive širenje Alijanse na Istok bilo ispravan korak? Odluka predsednika SAD Bila Klintona nije bila nesporna na unutrašnjepolitičkom planu. Ne mala grupa političara je tada govorila da će širenje NATO oslabiti reformske snage, i ojačati reakcionarne snage u Rusiji. Nemačka politika, koja shvata sebe kao advokata širenja NATO na Istok, to je videla drukčije, jer bezbednost istočnih suseda Nemačke spada u vitalne interese Berlina. A s tim je povezano i dobro poslovanje nemačke privrede sa zemljama Srednje istočne Evrope.
Činjenica je da Rusija nikada nije napala nijednu članicu NATO. Ali, ta sudbina je zadesila Ukrajinu – koja nije članica Alijanse. Zato nije nikakvo čudo što pre svega Poljska i Baltičke države tako glasno traže vojno prisustvo jedinica SAD, odnosno NATO, na svojim teritorijama. Za njih je to bezbednosnopolitičko životno osiguranje. A istorija nas uči da to deluje: Zapadni Berlin je kao demokratsko ostrvo u moru komunističke diktature mogao da preživi samo zato što su tamo bili stacionirani vojnici SAD.
Tako je 12. mart 1999. bio istovremeno kraj jedne epohe i simboličan početak nečeg novog. Za nove članove, pristup NATO je značio veću stabilnost i bezbednost. Ali, propala je nada koju je tada u Independensu izrazio poljski ministar spoljnih poslova Bronjislav Geremek, nada da će članstvo u NATO ojačati demokratiju, ljudska prava i međunarodnu solidarnost.
