Izvor: Glas javnosti, 15.Okt.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SA LOVĆENA - PROTOJEREJ MR VELIBOR DŽOMIĆ - Priznanje
U Crnoj Gori se dogodilo ono što se očekivalo, a što niko razuman i normalan nije želeo. Aktuelni crnogorski režim je i zvanično, nakon skoro decenijskog faktičkog priznanja, konačno, i to po nalogu „američkih prijatelja“, „progutao žabu“ i formalno priznao monstruoznu terorističku tvorevinu NATO i UČK na teritoriji Srbije. Srbija se, a kad to kažem onda mislim na srpski narod, zgrozila takvom, kako je navedeno, jednoglasnom odlukom Vlade Crne Gore, ali i Vlade Makedonije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Usledile su izjave pozvanih i nepozvanih, kompetentnih i manje kompetentnih, a crnogorski režim je takav postupak „opravdao“ tzv. evroatlanskim integracijama i interesima Crne Gore“.
Nema sumnje da crnogorski režim ima pravo da se integriše u šta god hoće i reintegriše kako god hoće. Još manje je sporno da crnogorski režim, kao i svaki režim, ima pravo da brine o interesima države. Ali, nijedan režim nema pravo da zbog svojih interesa utiče na kidanje teritorije drugog naroda. Posebno ne „bratskog naroda i bratske Srbije“!?!
Pesnik Momir Vojvodić je davno ispevao istinu da je „Kosovo temelj Crne Gore, Kosovom se Crnogorci kore, i korotne kape za njim nose i kad kose i kamenje nose“. Aktuelni crnogorski režim ne misli tako. Prilikom donošenja ovakve sramne odluke nisu osetili za shodno da se sete da je kralj Nikola Petrović, koga su često pominjanjem zloupotrebljavali u vreme pred raspisivanje referenduma o razdvajanju sa Srbijom, postupio drugačije 1914. godine kada je Austrougarska objavila rat Srbiji. Mogao je kralj Nikola da kaže da se to pitanje njega ne tiče; da je Metohija od 1912. godine bila deo Crne Gore, a ne Srbije; da je njemu interes Crne Gore, tj. njega lično na prvom mestu! Mogao je, ali nije. Podržao je i pomogao, onoliko koliko je znao i mogao, bratsku Srbiju i srpski narod. Mogli su i članovi crnogorskog režima, od prvog do poslednjeg, ne samo tako nego i mnogo blaže. Imali su mnogo više načina, prilika i mogućnosti. I niko im na tome ne bi zamerio! Mogli su, ali nisu. Izabrali su najgoru i najsramniju mogućnost i dostojno je da je ponesu na svojim leđima. I to se, nažalost, beleži u istoriju Kosovske bitke koja još uvek traje, jer „šest stotina Vidovdana, Bože, Kosovo se umirit ne može!“
Očekivao sam otpor, i to najstrašniji, od opozicije u Crnoj Gori. Ne mogu da se otmem utisku da su dragovoljićke žene, pa čak i one starice od preko sedamdeset godina pružile veći, jači i spontaniji otpor režimu od pojedinih lidera opozicije, koji su se trkmili ko će pre da se slika na mitingu u Kosovskoj Mitrovici. Od kada je Skupština 3. oktobra usvojila rezoluciju kojom je najavila i formalno priznanje terorističke tvorevine, opozicija je, i to ona što voli da kaže da je srpska i da je najjača, imala dovoljno vremena da na sva usta, na svakom mestu, preko svih medija poziva narod da izađe na ulice, da zapreči puteve, blokira pruge, pruži sveopšti otpor (makar koliko i dragovoljićke žene kada su im pohapšeni muževi i sinovi) čim čuje da je Vlada Crne Gore usvojila odluku od priznanju terorističke tvorevine NATO i UČK na teritoriji Srbije. Mogla je opozicija, ali nije iz nekih svojih razloga. Neverovatno je, ali je tačno da je narod morao da ih sa protestom čeka čitavih pet dana dok se naspavaju, probude, umiju, našminkaju, ošišaju, naglancaju cipele, da se obriju, obuku bele košulje i odela, podvežu kravate, naparfemišu se, pogledaju u ogledalo, pa ga tek onda pozovu na protest!?! I, šta kada sve to prođe?
Ništa drugo do da se oni što vole da se hvale da su najači u opoziciji pod hitno pošalju na kurs u Dragovoljiće, a svi ostali da svojim delom ne prihvatimo ovakvu odluku i koliko možemo pomognemo stradalni narod na Kosovu i Metohiji!
