Izvor: Politika, 10.Sep.2014, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodavac ideja i životnih tragikomedija
Za mene postoje tri teme koje su najvažnije. Jedna je – nedostatak empatije, druga je ranjivost, a treća tema je upravo to – poniženje
71. VENECIJA
Kada smo se 2001. slučajno sreli u Bratislavi gde je predstavljao u Kanu (2000) nagrađeni film „Pesme s drugog sprata”, švedski autor Roj Anderson ekskluzivni intervju za „Politiku” započeo je rečima: „To je bio vrlo, vrlo ružan rat, to bombardovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << NATO-a i sve što se događalo sa vama u Srbiji. Osećam stid zbog toga. Mislim da je u tom užasnom periodu takođe pokazan i sav prkos i optimizam vaših ljudi. To prkošenje bombama bilo je fantastično...”
Godine su prošle i od bombi i od poslednjeg Andersonovog filma, tada prvog iz takozvane životne trilogije, nastavljene filmom „Ti, živi” (2007) i sada zaokružene u Veneciji „Zlatnim lavom” nagrađenim filmom „Golub sedi na grani razmišljajući o životu”. Godine prolaze, a Roj Anderson (Geteborg, 1943) i dalje tera po svome.
Šta da vam kažem – i dalje je kritički nastrojen spram često uspavanog švedskog društva (sada se čak poigrava i sa navodnom homoseksualnošću mačističkog ratnika, švedskog kralja Čarlsa Dvanaestog koji je i dalje snažan simbol mnogih desničarskih organizacija), burlesktan je, zadirkuje, bavi se suštinskim egzistencijalističkim pitanjima i smanjuje broj scena i filmskih rezova. U „Golubu...” ih ima samo 39...
Roj Anderson (još sa prvim filmom „Švedska ljubavna priča”, u Berlinu 1970. osvojio je čak četiri nagrade), još nije ugasio ni svoju producentsku kuću za snimanje reklama (oko 400) ili je bolje reći – antireklama, koje su ga takođe proslavile, ali i omogućile da od te zarade snima celovečernje igrane filmove. Naravno, „andersonovskim tempom”...
Uz poduže vremenske razmake, polako, ali sigurno i ovim filmom, konačno ste završili svoju čuvenu „Životnu trilogiju” života?
Ha, da! Godine su prolazile između tri filma, a pitanja koja oni postavljaju su ostala ista. Šta mi radimo? Gde smo krenuli? Ova pitanja imaju za cilj da stvore razmišljanje i promišljanje u vezi sa našim postojanjem, sa velikom kriškom tragikomedije, sa žudnjom za životom i osnovnim poštovanjem za ljudsku egzistenciju. Životna trilogija pokazuje kako čovečanstvo potencijalno klizi ka apokalipsi, ali takođe i da je ishod u našim rukama.
U „Pesmama sa drugog sprata” udarali ste po „novomilenijumskoj” panici od finansijskih kriza i katastrofe i u centar stavili temu kolektivne krivice i ljudske ranjivosti. Film „Ti, živi” predstavlja odvažan odlazak u snove celog sveta, a šta reći za „Goluba...”?
Scene iz „Goluba...” su snolike, bez posebnih objašnjenja, ali ovaj film više nego prethodna dva zadirkuje i ton mu je nadmoćniji. Postoje tri teme koje su najvažnije. Jedna je – nedostatak empatije, što je veoma loše, pogotovo danas kada je prisutan i sve veći nedostatak bilo kakve vrste poštovanja. Druga tema je – ranjivost. Veoma sam tužan kada vidim ugrožene ljude koji su poniženi. Treća tema je upravo to – poniženje.
To je širok spektar života i postojanja?
Jeste. Uvek je reč o životu u kojem postoje tenzije između banalnog i ozbiljnog. Život je veoma često banalan i ne mnogo interesantan, a ponekad je veoma zanimljiv, fascinantan ili zastrašujući. Video sam i iskusio takve situacije i stvarno volim ovakvu mešavinu. U filmu „Golub...” postoji mnogo anahronizma, mešanja prošlog i sadašnjeg vremena. Nekada sam bio realista, a sada sam se preselio u apstrakciju.
Šta vas je na to nagnalo?
Sada sam više inspirisan nemačkim slikarima sa iskustvom okrutnosti u Prvom svetskom ratu. Recimo, Oto Diks koji je broj jedan u pokretu „Nova objektivnost”, čije slike imaju dubok fokus. Na početku karijere više sam se koncentrisao na lica dok je pozadina uvek bila u nekakvoj magli. Sada ne mogu da zamislim filmske scene bez dubokog fokusa, ali je za to naravno potrebno i mnogo više novca i znatno više vremena. Iz ovog razloga više volim da snimam u studiju, jer želim da postignem univerzalni kvalitet mojih vanvremenskih filmskih slika sa junacima čija se boja kože ne razlikuje mnogo od boje njihove odeće, dakle bez velikih kontrasta.
Nećete se vraćati realizmu?
Nikada se više neću vratiti čistom realizmu, stilizovanom realizmu da, a nastaviću da kombinujem starost, apsurdnost života i smrt, jer je to toliko blisko svim kulturama. Čovek je zapanjujuće sličan ma gde da živi na planeti. Ono što je zajedničko je osećanje straha, radosti i tuge, ali i osećanje poštovanja. Svi razmišljamo o tome kako da preživimo, da budemo srećni, da jedemo, pijemo, da imamo decu.
I nastavićete da svojim filmovima osporavate američki fenomen „neprijateljstva prema jasnom razmišljanju”?
Da, zajedno sa mojim saradnicima upravo to radim i radiću. Moji su filmovi suprotni ovom fenomenu i njihova suština je u korist jasnog razmišljanja. Ovakav način rada omogućava mi da smestim likove u univerzum koji ih okružuje, a ne koji izoluje. Ne mogu čak ni da gledam filmove sa rezovima koji ubrzavaju priču. Posvećen sam vizuelnim vrednostima, kreiranju otvorenog prostora i što demokratičnijoj kompoziciji slika. Moji filmovi su i dalje protivni anglosaksonskoj dramaturgiji.
Zašto imate posebnu naklonost prema prodavcima, u svim filmovima iz trilogije oni su glavni protagonisti?
Na neki način to je došlo iz mog detinjstva, jer je jedan od članova familije bio putujući trgovac. S druge strane, biti prodavac je toliko univerzalno i toliko vezano za ono o čemu život i jeste – prodaja i marketing su temelji civilizovanog društva. I ja sam prodavac. Svi smo. Treba da promovišemo sami sebe, kako bismo doprli do nekog sa svojim idejama i svojim stvarima. Zar to nije život prodavca?
Jeste li i ovaj film snimili sredstvima zarađenim od snimanja reklama?
Zamislite, ne ovaj put! I srećan sam zbog toga i nadam se da više neću morati da snimam reklame da bih finansirao i sledeći film! Za „Goluba...” sam podigao kredit u banci, ali sam imao finansijsku podršku Eurimaža i nemačke i norveške koproducente i budžet od čak četiri miliona evra, kao nikada pre! Neću gasiti svoj studio za proizvodnju reklama iako je njihov kvalitet opao, iako me je već pomalo sramota da ih i dalje snimam.
Oduvek ste bili planeta za sebe, čak i kada ste prkosili Ingmaru Bergmanu?
Ha! Bergman je bio inspektor u mojoj filmskoj školi i dva puta godišnje smo morali da idemo u njegovu kancelariju da nam on kaže šta bi trebalo da radimo. To je bila velikodušna škola koja nam je pozajmljivala kamere na dve godine i pokrivala troškove laboratorije, a kada je Bergman shvatio da ja to sve koristim za moje filmove tokom demonstracija protiv rata u Vijetnamu, bio je ljut. Upozorio me je da prestanem da koristim školske privilegije koje imam zarad ličnog angažmana, jer ću onda teško dobiti priliku da napravim nešto veće. Nisam ga poslušao i izgubio sam bitku na duže staze.
Tako što ste morali sami da ulažete u svoje filmove?
Mnogo sam ulagao i nadam se da će se nešto vratiti u budućnosti. Ha!
Dubravka Lakić
objavljeno: 10/09/2014
