Izvor: Politika, 30.Jan.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodice žrtava, ipak, ne praštaju NATO-u
Nema ni govora da ćemo ulaskom u tu alijansu saznati punu istinu o razlozima ubijanja civila, kaže Zoran Milenković, čija je ćerka stradala u bombardovanju Varvarina
Mišljenje koje je izrekla Žanka Stojanović, majka Nebojše Stojanovića, jednog od nastradalih radnika RTS-a u NATO bombardovanju 23. aprila 1999. godine, da bi ulazak Srbije u alijansu koja nas je tukla „doprinelo otkrivanju pune istine o pogibiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 16 radnika RTS-a” ne podudara se sa stavovima nekoliko članova porodica žrtava NATO agresije koji su juče dali izjave za „Politiku”. Tako Zoran Milenković, otac Sanje Milenković, koja je imala 16 godina kada je stradala u bombardovanju Varvarina 1999. godine, kaže za naš list:
– Nema ni govora da ćemo ulaskom u NATO saznati punu istinu o razlozima ubijanja civila, o tome ko je i kada to naredio, odobrio, ko je ciljao na nevin narod, na civile. Setite se kako su ljudi stradali na varvarinskom mostu, koji nije bio nikakav vojni objekat. Nije bilo vojske ni u blizini, ni nešto dalje, već samo narod koji je došao u crkvu na verski praznik. Vreme čisto i ljudi kao mete vidljivi, a napravili su masakr. Pokušali smo sve, uz pomoć prijatelja iz Nemačke, naročito advokata, da dođemo do istine, ali NATO ni sudovi ne mogu naterati da saopšti punu istinu. Za njih je, kažu, taj most bio legitimni cilj, a ljudi kolateralna šteta. A mi smo bili žrtve. U svakom slučaju, ulaskom u NATO se ništa ne bi dobilo u pogledu pune istine. O ulasku u tu alijansu se drugačije razgovara. Svakako je potreban referendum. Ako i uđemo u NATO, ubeđen sam da se ništa neće promeniti u pogledu istine o bombardovanju.
Da podsetimo, napad na Varvarin dogodio se usred bela dana, 30. maja 1999. godine. Milenković već godinama, kao predsednik opštine Varvarin, organizuje pomen za svih deset žrtava, masakriranih na mostu, uz okupljanje ranjenih, rodbine nastradalih i brojnih predstavnika iz zemlje i inostranstva, naročito iz Nemačke, zemlje čiji su advokati podigli tužbu protiv vlade svoje zemlje u okviru projekta „NATO žrtve tuže za odštetu”. Poginula Sanja u to vreme, 30. maja 1999. godine, bila je učenica Matematičke gimnazije u Beogradu, a u 13.05 časova, na verski praznik Duhovi – Sveta trojica, prelazila je most s drugaricom.
Trogodišnja Milica Rakić iz Batajnice otišla je 17. aprila 1999. godine uveče u kupatilo. Ubrzo potom, deo jedne od kasetnih bombi koje su iznad Srbije bacali avioni NATO-a pao je pored zgrade u kojoj je živela. Geleri su se razleteli, dosta ih je uletelo i u kupatilo porodice Rakić, a povrede su za devojčicu bile fatalne. Dvadesetogodišnji Aleksa Rakić, Miličin brat, kaže da su njegovi roditelji Dušica i Žarko odlučili da ne daju više nikakve izjave za javnost o tome.
– Ja sam lično protiv ulaska u NATO. Ne bi trebalo da pristupimo NATO-u pre svega zbog onoga što su nam uradili pre 11 godina. Oni su bombardovali nas i mi sad treba da trčimo kod njih? Kako oni mogu da istražuju svoj zločin – pita se Aleksa Rakić.
U Nišu je tokom bombardovanja, u proleće 1999. godine, poginulo najviše civila. Sedmog maja te godine bombardovana je i bolnica, odnosno Klinički centar i zgrada Instituta za patologiju. Na obodu bolničkog kruga je kuća porodice Đorđević i u dvorištu je od kasetnih bombi i eksploziji avionskih projektila život izgubio Božidar, čija supruga Slobodanka o ulasku Srbije u NATO kaže:
–Ne, nikako NATO. Zar da naša zemlja, koja je tako teško stradala od avijacije Severnoatlantske alijanse pre 11 godina, sada pristane da uđe u članstvo? Smatram da to pitanje i ne treba ni da se postavlja.
Naša sagovornica ističe da nikakva istina o stradanju žrtava ne bi bila otkrivena ulaskom Srbije u NATO.
– Pa sve se zna i tu ništa nema novog da se otkriva. NATO je pod plaštom odbrane navodno ugroženih civila na Kosovu bombardovao civile u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Surdulici, Varvarinu... To je istina. Uostalom, zar više puta poslednjih desetak godina nije već rečeno da je osnovni razlog agresije na našu zemlju bilo razbijanje ostataka Jugoslavije i Srbije. U tome se uspelo i ne znam koju bi to istinu i ko to sada i od koga dobio – kaže Slobodanka Đorđević.
T. Todorović
R. Stanković
T. Bojković
[objavljeno: 31/01/2010]
