Izvor: Politika, 08.Mar.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podele zbog ukrajinske krize
Kriza u Ukrajini dovela je svet, sudeći prema tabloidima, bezmalo na ivicu Trećeg svetskog rata. Ali, koliko god se ponekad mediji trudili da predstave situaciju dramatično, niko od ozbiljnih posmatrača situacije ne prognozira sukob velikih sila, odnosno da bi SAD ili NATO krenuli na ruske trupe na ukrajinskoj teritoriji. Uprkos tome, ukrajinska kriza je zaista najjači geopolitički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potres u minuloj deceniji i pokazatelj da pad „gvozdene zavese” nije značio i pad zavese na staroj geopolitičkoj pozornici na kojoj velike sile odmeravaju snage na vojni način uz jasno određivanje oblasti koje su od njihovog geostrateškog značaja. S druge strane, ova kriza je pokazala da je svet ipak multipolaran u kojem deluje poprilična gužva interesa, koji razbijaju već ustaljene saveze na Zapadu i na Istoku.
Pitanje kako da Zapad odgovori na to što su Rusi efektivno preuzeli kontrolu nad Krimom – otvoreno je produbilo razdor među državama članicama Evropske unije, a samim tim i među članicama NATO-a. Amerikancima se ni malo ne sviđa što su Rusi preuzeli njihovu retoriku i argumentaciju korišćenu uoči bombardovanja SR Jugoslavije 1999, ali se ni određenom broju zemalja EU ne dopada što su Amerikanci spremni da oštrim sankcijama pritisnu Rusiju, bez obzira što bi to Evropljanima ispostavilo visok račun.
Nemačka, predvodi zemlje „golubove” među kojima su Holandija, Belgija, Austrija i Slovenija, koje se zalažu za diplomatiju a ne sankcije. S druge strane, Švedska, Poljska i baltičke zemlje čine „antiruski jastrebove” odnosno „proamerički” blok. Premda američki mediji žele da predstave kako i Nemačka podržava stavove SAD, istina je drugačija. Berlin želi da osigura svoje, ali i interese EU koji su vezani za Rusiju. Ne samo što Nemačka i EU iz Rusije uvoze 25 odsto svog ukupnog uvoza gasa i nafte, već u Rusiji posluje oko 6.000 nemačkih kompanija, a izvoz robe iz Nemačke u Rusiju je za oko 2,1 milijardu evra viši nego u suprotnom pravcu. Zbog svega toga, Nemačka stopira sve pokušaje da EU i NATO kazne Rusiju finansijskim i ekonomskim sankcijama.
Među partnerima u EU i NATO minule nedelje najsmešnija je ispala Velika Britanija čiji šef diplomatije Vilijam Hejg se svojski trudio da bude najoštriji u osudi i pretnjama Rusiji. Koliko zaista London namerava da kazni Moskvu, slučajno ili ne, otkrili su britanski fotoreporteri koji su fotogorafisali jednog od članova kabineta Dejvida Kamerona dok je u ruci imao nacrt odluke britanske vlade u kojoj se jasno videlo da Britanija ni po koju cenu ne želi sankcije protiv Rusije. Zvanični London ne želi da prizna da smatra da bi direktnim sankcijama Rusiji zapravo samo izgubio milijarde dolara, koje britanske banke i investicione kuće rado primaju od ruskih oligarha.
Dok Moskva manje-više zna šta da očekuje od EU i SAD, fokus njene zabrinutosti je više okrenut ka Istoku. Dosad je Kina skoro tradicionalno glasala, kao i Rusija, u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ali, sada je situacija drugačije. Ukrajinska kriza dolazi u trenutku kada Kina nastoji da izbalansira svoje odnose sa SAD tako da ne bi volela da zbog odnosa sa Rusijom to tek tako poremeti. Osim toga, mnogima u Pekingu je zasigurno zaparalo uši kada su od Putina lično čuli da svaka nacija ima pravo na samoopredeljenje, odnosno da ako je to omogućeno kosovskim Albancima zašto ne bi bilo i Krimu.
Stav „ako može Kosovo, može i Krim” daleko je od tradicionalnog kineskog insistiranja na suverenitetu i teritorijalnom integritetu država, jer ne bi voleli da im neko kaže da su pristali na samoopredeljenje ruske manjine u ukrajinskoj autonomnoj oblasti Krim pa „ako može Krim, može i Tibet, a onda može i Tajvan”. Onda bi se neko odjednom zabrinuo i za Ujgure u kineskoj provinciji Sinđijang, koji tvrde da su proganjani kao muslimanska manjina.
Stoga ne čudi što je još 24. februara stav Pekinga bio da „poštuje odluke ukrajinskog naroda” čime nije podržala stav Moskve da je u Kijevu bio državni puč i da je nova ukrajinska vlada nelegitimna. Tada pitanje Krima još nije bilo aktuelno, ali mudri Kinezi znali su šta se sprema tako da je u Njujorku njihov diplomata srednjeg ranga izložio ovaj stav, koji zapravo oslikava višedecenijsko insistiranje Kine da nijedna zemlja ne sme da se meša u unutrašnje poslove druge zemlje.
Kako bi se zaštitila od toga da bilo ko oseti da ima moralno pravo da se meša u njene unutrašnje poslove, Kina se ovim principom vodila i po pitanju nuklearnih programa Severne Koreje i Irana ili ratova u Sudanu ili Siriji. I Peking se tog principa neće odreći pa i po cenu da žrtvuje stabilno savezništvo sa Moskvom u Savetu bezbednosti.
A rusko-kinesko savezništvo je dosad bilo izuzetno stabilno i to ne samo kada su zapadne zemlje pokušavale da pod velom insistiranja na demokratiji i ljudskim pravima zapravo mešaju u njihovu unutrašnju politiku. Taj savez je bio jak i kada je trebalo, na primer, Rusija da podrži Kinu u tome da spreči Zapad da osude kršenja ljudskih prava u Zimbabveu i Mjanmaru gde posao cveta za kineske firme. S druge strane, Peking je istrpeo žestoke kritike arapskog sveta kada je tri puta zajedno sa Moskvom stavio veto na rezolucije Saveta bezbednosti kojima je trebalo da bude osuđen režim sirijskog predsednik Bašara el Asada.
Čak i ako se zanemare ogromni kineski poslovi sklopljeni u Ukrajini, Kina ipak ne može da proguta to da tuđa vojska preuzme teritoriju suverene zemlje jer bi to postavilo presedan koji bi nekad mogao da bude iskorišćen i u slučaju Kine. Zbog toga Putina manje pogađa to što Obama ismeva njegove reči od toga što njegov kineski kolega Si Điping insistira na međunarodnom posredovanju u Ukrajini, odnosno da Rusi ne rešavaju situaciju sami.
Kina se ponaša kao prava globalna sila, čiji su interesi komplikovani i zarad kojihje spremna da uzdrma diplomatsko savezništvo sa Rusijom, baš kao što je Nemačka na to spremna u okviru EU i NATO.
Nenad Radičević
objavljeno: 09.03.2014
.jpg)
