Izvor: SrbijaDanas.com, 16.Maj.2022, 11:07

POZDRAV SA VELIKOG VRANA (2074): Srpski spust, niz hrvatsku planinu, na kabanici NATO pakta (FOTO)

Čuo je da je najbolje da uspon započnemo od mesta poznatog kao Diva Grabovčeva.

Koliko me služi pamćenje, mada mu je sve manje verovati, mislim da nikad na jednom mestu nisam video pet lepših konobarica nego u restoranu Staza na Blidinju, veličanstvenom parku prirode između Čvrsnice i Vran planine, u Zapadnoj Hercegovini. A put do toga da u nedelju 8. maja, na Markovdan, sa društvom uživam u hercegovačkom vinu, koje služe Dženana i njene šarmantne drugarice, vodio >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << je preko brda i dolova, preko hercegovačkih vrhova viših i od 2000 metara.

Veče ranije, drugi dan Đurđevdana, naše krsne slave, moj brat od tetke Pero Krndija i ja smo usaglasili stav da se u poslednja tri dana mnogo jelo još više pilo, na što je on konstatovao da bi zbog trošenja kalorija i trežnjenja bilo dobro da se ispnemo na neku planinu.

Ideja mi se dopala, pa sam odlučio da povratak u Srbiju odložim za jedan dan. Planine kandidati za uspon bile su Vranica, Osječenica, Veliki Šator i Veliki Vran. Nakon konsultovanja sa Guglom, odabrali smo ovu poslednju, visoku 2.074 metra.

Tog dana u ovom delu BiH nebo se otvorilo, kiša je lila kao iz kabla, pa smo konsultovali i internet najavljivače vremena. Po njihovoj najavi nedeljno jutro će biti promenjivo oblačno i bez kiše, koja će početi padati oko 11 časova. Dovoljno. Važno je da se na vrh planine popnemo pre kiše, a za silazak nije ni važno. Zovemo i našeg drugara Stanka Pavkovića iz Rakitna kod Posušja. Kaže da su južne padine Vran planine uglavnom kopne, severne strane su prekrivene debelim snegom i da nam od našeg sela ispod Velikog Vitoroga do Blidinja treba sat i po vremena dobre vožnje.

Čuo je da je najbolje da uspon započnemo od mesta poznatog kao Diva Grabovčeva, nekoliko kilometara od motela Hajdučke vrleti.

Moj otac Zarija se prekrstio, uz sledeći komentar: "Pobogu brate, sto puta ti je pametnije da sutra ležiš i odmaraš."

Iz naših Šemenovaca krenuli smo u pola šest ujutro. Jutro je, nedelja, nema saobraćaja, pa je to drugi razlog da vozim brže. Prvi je žurba da preteknemo kišu. U Kupres stižemo za 20 minuta, u Šujicu za pola sata. Put preko Duvanjskog polja nas vodi kroz sela. Mokronoge, Srđani, Rašćani, Mandino Selo, Lipa, Kongora...Sela u kojima više nema Srba.

Na prostranstvu između Malovana, Tušnice, Medine, Grabovice i Ljubuše, gde su pre dva veka činili većinu stanovništva, Zelena, Karana, Ćevapa, Savića, Pavlica, Miškovića, Važića, Milisava, Stanića, Stanišića, Talića, Vukovića, Bilanovića, Zečevića i drugih Srba ima samo u tragovima. Uglavnom u natpisima na krstovima po seoskim grobljima.

Najveći deo je prvo pokatoličen, a zatim preveden u Hrvate, deo je rodni kraj napustio u potrazi za boljim životom, nekoliko stotina je okončalo pod ustaškim kamama i u jamama a ono što je preživelo genocid u Drugom svetskom ratu i posleratne migracije proterano je iz Duvna u ratu od 1992 do 1995. godine.

Po popisima stanovništva iz 18. i 19. veka Srbi pravoslavni i Srbi katolici činili su većinu stanovništva, da bi po popisu 1910. godine Srba u duvanjskoj opštini bilo samo 1.222 ili pet odsto.

U Drugom svetskom ratu, u tri navrata, prvi put krajem juna (vidovdanski pokolj), drugi put 1. avgusta 1941. godine (ilindanski pokolj), treći put u septembru 1942. ustaše su ubile i u jame oko Duvanjskog polja ubacile 282 Srba. U jamu Slipica kod Gornjeg Brišnika ubačeno je 129 Srba iz sela Cebare.

U jamu su bačeni svi seljani, uključujući i decu u kolevci. Najmlađe dete imalo je dva meseca. Nad jamom i u jami okončan je život 17 porodica Zelen i sedam porodica Vitezović. Zločin je preživela samo Mara Zelen koja se uspela sakriti u žitu i njen muž Stevo koji je uspeo da

živ izađe iz jame. U jamu u Tuščića gaju na planini Kamešnici ubačeno je 78, u jamu Kaurska na planine Pakline 25, u jamu Golubinka na planini Grabovici 25 Srba...

U poslednjem ratu, srećom, nije bilo masovnih pokolja. Umesto u jame Hrvati su svoje komšije Srbe prvo držali u Rašćanima, selu koje su pretvorili u sabirni centar, a onda ih proterali... Kao što smo i mi već u aprilu 1992. godine Hrvate proterali sa Kupreške visoravni.

Nakon rata od 1992. do 1995. u Tomislavgradu je ostalo tridesetak Srba, većinom starih ili onih u nacionalno mešovitim brakovima. Većina je u međuvremenu umrla ili se odselila, tako da u ovoj opštini sad ima desetak Srba.

Na šumovitom prevoju između Duvanjskog polja i Blidinja dočekuje nas jaka kiša. Više od nje brinu nas pojasevi magle koji se vuku između planina. Na raskrsnicu puteva kod prelepog Blidinjskog jezera, koje se razlilo po polju između Čvrsnice i Vrana, stižemo u pola sedam.

Jezerska voda bistra kao oči vile zagorkinje. Iza jezera, kao zid, uzdiže se masiv Čvrsnice, okovan snegom, koji je okopnio samo po osunčanim kosama.

Desno put vodi ka Posušju, mi skrećemo levo prema Prozoru, Jablanici i dolini Neretve. Posle pet-šest kilometara vožnje kroz Dugo polje, kao dlan pravu ravnicu, dugu oko 12 a široku 3-4 kilometra, zastajemo pred motelom Hajdučke vrleti. Da se "prijavimo" i saznamo kojim stazama i bogazama se planinari penju na planinu, koja se strmo uzdiže odmah iznad motela.

Vrata zaključana. Sa unutrašnje strane laje pas. Stigli smo prerano. Zovem Stanka, nije dostupan. Verovatno, mučenik, nakon što su mu pre dve godine, u novogodišnjoj noći, javili da se među osmoro mladih koje je u vikendici u Tribistovu kod Posušja ugušio plin nalazi i njegova kćerka Žana, pre odlaska na spavanje isključuje telefon.

Pada odluka da idemo nasumice. Stotinak metara iza motela, od asfaltnog puta za Jablanicu levo se odvaja širok makadamski put ka Prozoru. Cilj nam je pomenuta Diva Grabovčeva. Mesto je dobilo ime po Divi, devojci iz hrvatskog naroda, koja je tu sahranjena. Devojka je rođena oko 1660. godine.

Zapala je za oko mladom turskom vlastelinu sa Kupreške visoravni Tahir begu Kopčiću. Imala je dvadesetak godina kada ju je beg zaprosio. Ona nije pristala na udaju za muslimana. Nešto kasnije, beg je u proševinu poslao svoje ljude. Našli su je kod ovaca. Devojka je ponovo odbila udaju za "Turčina". Treći put u proševinu je ponovo došao beg lično. Našao je devojku i, nakon što je ponovo odbijen, ubio je nožem. Pokopana je na mestu ubistva, na Vran planini.

Vremenom, njen grob, kraj kojeg je pre 24 godine podignut i spomenik, je postao mesto hodošačća a svake prve nedelje u julu na tom mestu katolički sveštenici služe svetu misu kojoj prisustvuju hiljade ljudi. Diva je dobila deo hercegovačkog krša i večno divljenje svog naroda a na bega Kopčića sa Kupresa podseća istoimeno selo na pola puta između Bugojna i Donjeg Vakufa.

U poslednjem ratu Hrvati su ovaj put nazvali putem spasa, jer je bio njihova jedina veza između Zapadne Hercegovine i Hrvatske, s jedne i Srednje Bosne, na drugoj strani. Ovuda su vojsku, tehniku i potrepštine prebacivali iz Posušja, Livna i Tomislavgrada u Ramu, Prozor, Gornji Vakuf i dalje prema Vitezu i Žepču. Onaj bliži put, koji od Tomislavgrada do Rame vodi preko Paklina i Ravanjskog polja, je bio vrlo rizičan jer smo taj put mi tukli sa svojih položaja u Ravnom. Kasnije, nakon dogovora između Radovana Karadžića i Mate Bobana, većinu transporta su vršili preko Ravanjskog polja.

Posle dva, dva i po kilometra, spore vožnje po ne baš dobrom putu, probijenom kroz kamen i dolaska na severnu stranu Vran planine odlučili smo da se vratimo, da susret sa večnom kućom nesrećne devojke ostavimo za neki drugi put a da stazu za uspon na Veliki Vran tražimo bliže Hajdučkim vrletima. Na tu odluku je uticalo to što je sneg u šumi kraj puta bio sve dublji, pa smo zaključili da bi uspon tim pravcem potrajao celi dan. Ako bi uopšte uspeli da nađemo stazu.

Postupili smo dobro. U povratku, manje od kilometar pre motela, našli smo početak planinarske staze. Parkirali smo automobil kraj puta, na brzinu se presvukli i počeli sa usponom. Pero je sa sobom poneo pola litra rakije, ja pola litra odličnog crnog vina iz Velike Hoče, božansko delo metohijske zemlje i čestitog metohijskog Srbina Zlatka Nakalamića. Sat pokazuje sedam sati i 11 minuta.

Nametnuli smo sebi žestok tempo. Naruku nam je išlo što smo se penjali uz kosu izloženu suncu na kojoj nije bilo snega i što je staza neuobičajeno dobro obeležena, tako da nismo gubili vreme na biranje pravca. Proputovao sam uz dosta planina, ali tako dobro obeleženu

stazu nisam video. Na svakih desetak metara staza je markirana putokazima na stablima drveća i kamenju. I nigde na stazi i kraj nje ni jednog papira, čaše, flaše ili nekog drugog smeća.

Penjemo se malo po goleti, malo kroz bukovu šumu. Što se više penjemo drveće je sve niže, a vidik koji se otvara na Dugo polje, skijalište Risovac, te dalje prema Čvrsnici i dolini Neretve, sve širi i lepši. Tu i tamo nailazimo na prve proletnje cvetove. Osim cvrkuta ptica, tišinu s vremena na vreme narušava samo kliktaj orla koji kruži iznad nas i rika jelena na kosi s druge strane doline, u pravcu vrha Gola glavica (1627).

Za 20-25 minuta brzog hoda, mokri od znoja, ispeli smo se na prvi vis.

Zapravo, kad smo se popeli na njega ispostavilo se da je to što iz podnožja planine izgleda kao vis ustvari blagi planinski prevoj. Procenjujemo da smo već savladali visinsku razliku od 350-400 metara. Radi provere, u hodu, Pero konsultuje internet i zadihano prenosi njegovo kazivanje. Dugo

polje sa kojeg smo krenuli na uspon je na nadmorskoj visini od 1.150 do 1.200 metara. Vrh planine je na 2.074 metra. Znači, potrebno je savladati uspon od oko 1.000 metara. Na putopisima koji se mogu naći na sajtovima planinara uglavnom se kao vreme uspona navodi vreme od dva sata i 45 minuta do tri i po sata.

Stotinak metara od prevoja, na manjoj zaravni, nailazimo na veliki bunar, ozidan od kamena. Posle smo saznali da se mesto zove Prskalovi stanovi, da je ime dobilo po nekom stočaru koji je tu imao zgrade i da se nalazi na 1623 metra nadmorske visine. Zbog žurbe, fotografisanje

bunara smo ostavili za povratak, ali kako smo se vratili drugim pravcem, ovde ću objaviti njegovu fotografiju drugog autora.

Od tog mesta, nekoliko stotina metara put vodi preko livade, a onda ponovo ulazimo u mešovitu šumu, u kojoj na početku preovlađuje bukva ali što se više penjemo prema vrhu primat sve više preuzima gusta šikara, mešavina kleke i zakržljalog bora. Zakržljalog od visine, vetrova i snegova.

Na ovom delu staza krivuda kroz dolove koji su puni snega. Sneg je uglavnom tvrd i može se ići po njemu ali malo-malo pa jedan od nas propadne. Izvlačenje iz snega i između grana kleke koje se ispod njega nalaze nam oduzima snagu i unosi brigu. Ako je ovako do vrha, nadrljaćemo.

Vreme i živce nam uzima i orjentacija. Kamenje na kojem se nalaze putokazi je sad pod snegom, grane kleke sa putokazima takođe, pa smo na nekoliko mesta imali muku da ostanemo na stazi.

Međutim, raduje nas što je vreme sve lepše, oblaci se razilaze, sunčani periodi su sve duži. Nakon prolaska kroz dolove izbijamo na kosu, koja je takođe prekrivena klekom i snegom. Ali ovde su kleke nešto ređe a sneg potpuno tvrd, pa ne propadamo. Samo se obuća mnogo kliže. Srećom, Pero ima čizme sa dubokim šarama, pa njega propuštam da ide prvi a ja stajem u njegove stope.

Zadnji putokaz koje smo uspeli da uočimo pokazuju da trebamo desno, kroz kleku, ali mi donosimo odluku da se ne uvaljujemo u gustiš, već da idemo pravo. Tu pravimo prve fotografije. Pogled predivan. Na ovoj i okolnim planinama doline i drage su još pune snega a kose su kopne, pa je pejzaš šaren. Podseća na tigrovu kožu. Nakon izlaska na sledeći prevoj, pred nama se ukazalo nekoliko vrhova. Do najbližeg je oko 600-700 metara.

Sad idemo grebenom. Vrh ka kojem idemo je kopan ali su severne padine i severoistočna padina, kojom se mi penjemo zatrpane snegom. Po kamenju procenjujemo da gazimo po nanosu koji je debeo najmanje tri metra. Najbliži vrh nam se čini i najviši ali nas brine što pešačimo tek nešto više od sat i po. Čini nam se da bi bilo prebrzo da smo za to vreme stigli do cilja. Posle nekoliko minuta dileme je nestalo – ugledali smo gomilu kamenja i znak kojim je obeležen vrh planine. Umor nestaje i samo što ne trčimo. Ja pravim kraći video zapis. Sat pokazuje pet minuta do devet. Popeli smo se za sat i 45 minuta.

Istovremeno sa nama na vrh planine stižu dvojica planinara. Pa još dvojica. Upoznajemo se. Slavo Bašić iz Posušja, sada živi u Imotskom. Iz tog grada u Hrvatskoj na Veliki Vran dolazi i Zoran Lelas. Robert Pavković i Mateo Maras su iz Posušja. Članovi Hrvatskog planinarskog društva Imotski i Planinarskog društva Brdari iz Posušja.

Zvoni telefon. Zove Stanko. Ne veruje da smo već stigli na vrh planine. A njegovo iznenađenje je bilo još veće kad je čuo da sam u društvu ljudi iz Posušja, njegovih poznanika. Kaže da za pet minuta kreće ka Blidinju i čeka nas u Hajdučkim vrletima. Bašić i ja nazdravljamo vinom iz Velike Hoče, ostalo društvo pije Perinu lozovaču i krušku koju su izneli naši novi poznanici. Posle zdravica se fotografišemo. Ja vadim srpsku zastavu. Iz pristojnosti, pitam da li smeta da je razvijem i da se sa njom slikamo. Ili da sačekamo da oni odu. Horski odgovaraju da ne smeta.

-Što bi smetalo? Tvoj narod, tvoja zastava, koju ćeš razvijati ako nećeš nju?

Nešto kasnije, kad su čuli da sam narodni poslanik u Skupštini Srbije i da sam srpsku zastavu već razvijao na Dinari, Čvrsnici, Raduši, Cinceru i drugim hercegovačkim i krajiškim planinama, Hercegovci su počeli zbijati šale da me to Vučić šalje da omeđavam Veliku Srbiju. Iz razgovora saznajem da su u pitanju strastveni planinari ali i uspešni poslovni ljudi. Neopterećeni su politikom, govore da ljude ne dele po nacionalnoj pripadnosti već po ljudstvu, ali im je mnogo stalo da se Hrvati u BiH izbore da na sledećim izborima, koji će biti održani na jesen, sami biraju hrvatskog člana Predsedništva BiH i svoje predstavnike u Domu naroda.

A ne da im ih, kao do sada, biraju muslimani. Da im biraju lažne predstavnike kao što je Željko Komšić. I pri tome očekuju presudnu pomoć od Republike Srpske, Dodika i Vučića. Vreme idealno. Sunce ugrejalo, vetar nije previše jak, ni hladan, kud god se okreneš pogled veličanstven. S druge strane Dugog polja bele se vrhovi Čvrsnice – Pločno (2229), Veliki Vilinac (2216) i Mali Vilinac (1988). Na istoku se bele kameniti vrhovi Prenja. U dnu Dugog polja, ka Posušju, plavi se Blidinjsko jezero. Prema severu vidi se Ramsko jezero. Iznad njega vrhovi Raduše, još dalje Vranica. Na zapadu, preko Duvanjskog polja, ispod planina Kamešnice i Tušnice, plave se vode Buškog jezera. Ovo je verovatno jedina planina u bivšoj Jugoslaviji sa čijeg vrha se vide tri jezera. Od kojih su prva dva oličenje lepote.

Na vrhu planine ostajemo oko sat vremena. Glavnu reč vodi Slavo Bašić, koji prilikom fotografisanja vrši raspored gde ko treba da stoji i šta da radi. Tako u jednom trenutku, dok slikam njega i njegove saputnike, šaljivo "komanduje" da na lice nabace "pogled mržnje prema

Srbima", dok su u sledećim kadrovima bili "osmeh i pogled ljubavi prema našoj braći Srbima". U povratku, niz planinu, idemo pravo prema Hajdučkim vrletima. Stazom kojom su se oni popeli. Strmija je ali kraća od one kojom smo išla nas dvojica. Uvala kraj kose niz koju se spuštamo je puna snega.

Koristim to pa se, nekoliko stotina metara, spuštam sedeći na vojničkoj kabanici koju su mi 1992. godine Srbi poslali iz Nemačke. Na um mi pada sledeći naslov za reportažu koju ću napisati o ovom usponu: srpski spust, niz hrvatsku planinu, na kabanici NATO pakta. Spuštamo se mnogo brže i lakše nego što sam očekivao. Usput najviše pričamo o bivšoj Jugoslaviji, njenom raspadu i ulozi koju su u ratnom i posleratnom srpsko hrvatskom biznisu i stvaranju tajkuna imale tajne službe. Ko sve tu nije pomenut, od Tita, Kopinča, Steve Krajačića, Rankovića i Krcuna, preko Jovice Stanišića, Frenkija i Josipa Manolića, do Legije i ovovremenih glavnih likova službi i družbi. Mada, nije da nismo pominjali i planinarke, pri čemu sam se ja raspitivao za svoju poznanicu sa Čvrsnice, lepu Milenu Bandov Jozić iz Livna.

U podnožju planine, nakon presvlačenja, zajedno sa Stankom Pavkovićem, zasedamo u Hajdučke vrleti. Služi nas Andrea Marković. Mlada i lepa devojka iz Tomislavgrada. Tu pada dogovor da se na leto zajedno popnemo na Malovan i "još neku planinu" a da oni do kraja godine budu

moji gosti u Velikoj Plani i da se zajedno ispnemo na Rtanj. Ponovljen je i poziv planinarima i ostalim ljubiteljima prirode iz Velike Plane da posete Blidinje i popnu se na Čvrsnicu i Vran planinu. Planinski dom Masna Luka, izgrađen pored istoimenog samostanskog kompleksa i Crkve svetog Ilije, gde sam pre dve godine prespavao, je završen, potrebno je samo da se na vreme najavimo kako bi nam naši domaćini rezervisali sobe.

Nakon nekoliko rakija, a ja sam prvi put pio borovaču, rakiju od iglica bora, planinari iz Posušja i Imotskog su krenuli kući a Stanko, Pero i ja smo se prebacili nekoliko kilometara dalje u restoran Staza, koji se nalazi u turističkom naselju ispod skijališta Risovac. Natkriljenog grebenom Čvrsnice i okruženog gustom crnogoričnom šumom. Hajdučke vrleti je zamenila Staza, Andreu su zamenile Dženana i njene šarmantne drugarice,

uglavnom studentkinje iz Prozora, Tomislavgrada i Posušja koje konobarišući ovde zarađuju džeparac a rakiju borovaču je zamenilo belo vino iz Mostara.

Samo što smo se pozdravili sa Stankom i krenuli, počela je kiša. Dočekala nas je i ispratila. Kao da su bog i priroda hteli da nam ugode. Bilo kako bilo, pali su mi na pamet stihovi iz pesme Ciganin hvali svoga konja Jovana Jovanovića Zmaja. Munja sevne, a on rže, pljusak brzo, a on brže

Pljusak pišman na mog hata, pa ga hvata, A Putalj ga preko gleda, pa se ne da.

Pljusak leti da polije, tek što nije! Kad stigosmo pod šatora, u ciganski dvorac lep, Na mom konju sve je suvo, pokiso mu samo rep. Uz put smo Pero i ja komentarisali srdačan doček na koji smo naišli. I ovaj susret je potvrdio da među planinarima nema loših ljudi. A objašnjenje zašto je to tako sam čuo prošle jeseni, na vrhu Kajmakčalana, od Elene Svenčeve, mlade planinarke iz Bitolja:

-Ko mnogo voli prirodu i planine, taj voli i ljude.

Nastavak na SrbijaDanas.com...