Izvor: Politika, 30.Okt.2012, 16:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprijatelju s ljubavlju
Dokumentarni film: „Drugi susret”, režija: Željko Mirković, trajanje 96 minuta, proizvodnja Srbija, 2012.
E, da! Kako je tog jutra 27. marta 1999. godine, ne samo u bukvalnom smislu, kao bomba odjeknulo: „Ovi naši oborili ’nevidljivog’!” „Gde, kada!?” – i Buđanovci, selo za koje je malo ko do tada čuo, postadoše centar sveta.
„Ma je li moguće, sa čim ga to oboriše?” pitala se tada od sreće i ponosa ushićena nacija, naglo nadošle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nade da nam „nije kraj”, a svesna zastarele tehnologije svoje vojske i nadmoći vazdušnih snaga Nato alijanse koja je samo koji dan pre započela svoj razarajući performans „Milosrdni anđeo”, upravo sa „nevidljivim” F-117A kao jednom od svojih najvećih avio-zvezda. „Šta je sa pilotom, nestao?!” ljutili su se stanovnici Buđanovaca što su ga po atarima sela satima tražili, željni i osvete spram neprijatelja zbog kojih provode neprospavane noći. Spasenog američkog pilota u Avijanu ozarene kolege dočekuju kao heroja, za zdravlje i sudbine naših artiljeraca što su svojim radarom operisali ručno a „noćnog jastreba” oborili zastarelom sovjetskom raketom S-125 „neva”, ni tada ni dugo posle toga, malo se ko pitao...
Dosta toga na ovu temu moglo se saznati pre koju godinu iz dugometražnog dokumentarnog filma „21 sekund”, nagrađivanog niškog dokumentariste Željka Mirkovića („Muharem muzika oči života”, „Kosovski dnevnik”, „Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest”), u kojem je filmski junak pukovnik VJ Zoltan Dani, koji je komandovao jedinicom 3. diviziona 250. raketne PVO brigade zaslužnom za obaranje F-117A, kasnijom prekvalifikacijom postao pekar i inicijator seoskog turizma u rodnom selu nadomak Kovina.
Ko je, kako se zove i šta radi danas američki pilot oborenog „nevidljivog”, takođe je dugo bila nepoznanica. Vojnik je vojnik, ma gde bio on najbolje i najčasnije moguće obavlja svoju dužnost i zadatke. Anonimnost je za njega prirodna stvar te ne čudi što ni naš pukovnik ni njegovi saborci ni američki pilot nisu iskoristili niti unovčili svojih „pet minuta slave”. A i o tome, negde u pozadini, govori novi Mirkovićev film „Drugi susret” (sinoć prikazan u Domu omladine), u kojem se posle 12 godina događa ponovni istorijski susret dva nekadašnja neprijatelja, s tim što se sada oni ne gledaju preko nišanskih sprava, već oči u oči.
I ne samo to, „Drugi susret”, dokumentarac koji je nastajao četiri godine, svedoči o nastanku snažnog i iskrenog prijateljstva među bivšim ratnim neprijateljima, emotivno rezonantno uranjajući u dva života na dva različita kontinenta, u dve veoma različite kulture, ali i u čitav okean sličnosti između dva bivša vojnika koji su iznad svega kao lične prioritete stavili svoje porodice.
U tom smislu Mirkovićev film nije samo mirotvorački već i duboko humanistički. Jedinstveni filmski, ali i životni susret pukovnika Zoltana Danija i pilota Dejla Zelka – kao ljudi neverovatno sličnih svetonazora i vrednosnih sistema, njihovih mnogobrojnih članova porodice (i jedan i drugi imaju puno dece), njihovih supruga koje su sa istim strahovima i brigom za svoje odsutne i u neizvesnost poslate muževe provodile dane i noći (različite reakcije ali istovetna bol) – rađa i poruke nade. Iskreno, otvoreno i bez ikakve (filmske) patetike. Nade da su poruke mira koji se stalno negde ruši još uvek moguće, da nisu umrle.
Mirkovićev film je i pravi dokumentaristički poduhvat. Snimano je: u domu Zelkovih u Americi, u domu Danijevih u Kovinu (dve porodice u se međusobno posetile), u buđanovačkim atarima u kojima Zelko odmah prepoznaje mesto na kojem se krio do trenutka svog spasavanja, u Muzeju vazduhoplovstva u kojem su izloženi ostaci „nevidljivog” i Zelkove lične stvari, ispred ruševina zdanja Generalštaba u Beogradu, beogradskom Muzeju fresaka... Otkrivaju se fini detalji iz svakodnevice dve porodice: maleni Zelkov sin na violini svira „svilen konac”, poreklo Dejla Zelka po muškoj liniji je jugoslovensko – slovenačko, Danijevi vole košarku a zajedno sa ocem grade iza kuće i mali teniski teren, Zelkova žena čeka već peto dete, u pozadini iako diskretno i u jednom i drugom domu povremeno su prisutne posledice posttraumatskog ratnog sindroma...
Iako su dokumentarci u osnovi autorova interpretacija stvarnosti a ne stvarnost sama po sebi, Mirkovićev film sa zavidnim uspehom zadire u intimu dva bivša vojnika, u njihove živote bez stilizacije i rediteljske „nadgradnje“, ali sa nedvosmisleno umetničkim senkama. Filmski ritam je precizno odmeren (doprinos montažera Pavla Nikića), dramaturgija brižljivo građena uz adekvatnu i pravovremenu upotrebu arhivskih snimaka, za sveukupnu atmosferu filma osim autentičnih junaka zaslužni su snimatelji Želimir Tot i Ijan Horban...
U „Drugom susretu”, filmu vrednom pažnje, nedostaje samo jedan detalj, a to je kakav to posao danas radi Dejl Zelko. To je u filmu nekako „preskočeno”, ali se da saznati iz direktnog susreta Mirkovićevih čudesnih protagonista sa publikom u Srbiji, jer se porodice Zelko i Dani osim u Beogradu klanjaju gledaocima u Novom Sadu, u Nišu i Kovinu. I žitelji Buđanovaca su dobrodošli. Imaju priliku da svog oborenog „neprijatelja” konačno vide uživo.
Dubravka Lakić
objavljeno: 29.10.2012.
Pogledaj vesti o: NATO
.jpg)
