Izvor: Politika, 11.Jul.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemac nasleđuje Rasmusena na čelu NATO?
Ministar odbrane u vladi Angele Merkel Tomas de Mezjer favorizuje se kao novi šef vojne alijanse – uprkos propustima zbog kojih opozicija traži njegovu ostavku
Iako mandat sadašnjeg generalnog sekretara NATO-a Danca Andersa Foga Rasmusena ističe tek u avgustu 2014. godine, u vojnim i političkim krugovima se uveliko raspravlja o mogućem nasledniku. Kao najizgledniji kandidat za novog šefa zapadne vojne alijanse pominje se nemački ministar odbrane Tomas de Mezjer.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Prema pisanju hamburškog nedeljnika „Špigl“, De Mezjer je favorit, jer njegovi rivali nisu po ukusu nekih ključnih članica NATO-a. Tako „Špigl“ kaže za poljskog ministra spoljnih poslova Radoslava Sikorskog da je „jogunast“. Bivši italijanski šef diplomatije Franko Fratini navodno važi za političara koji je još uvek odan kompromitovanom bivšem premijeru Silviju Berluskoniju. Uz to, Fratini ne ispunjava jedan od uslova za kandidaturu – generalni sekretar NATO-a morao bi da bude imenovan sa položaja aktivnog političara. „Izborne karte“ belgijskog ministra odbrane Pitera de Krema, najzad, ocenjuju se kao lošije od nemačkog konkurenta, s obzirom na to da je uticaj Berlina kao najvećeg finansijera NATO-a, posle SAD, neuporedivo veći od belgijskog.
* * *
Ukoliko bi se prognoze obistinile, Nemačka bi, posle dve decenije pauze, po drugi put imenovala prvog čoveka zapadne vojne alijanse. Na čelu NATO-a nalazio se Virtemberžanin Manfred Verner od 1988. godine do smrti, u avgustu 1994. godine. Kao i De Mezjer, Verner je prethodno bio nemački ministar odbrane. Važio je za političara i vojnika „sa besprekorno čistom košuljom“, za razliku od De Mezjera, za koga bi imenovanje na položaj generalnog sekretara NATO-a bilo spas od problema u koje je zapao.
Za manje od pet meseci ove godine, De Mezjer se suočio čak sa tri afere u nabavci vojne opreme, zbog koje bi, bar prema zahtevima opozicionih političara, trebalo da preuzme političku odgovornost. U najmanju ruku, ministar će svoje postupke morati da obrazloži pred istražnom komisijom Bundestaga.
Reč je, najpre, o neuspelom projektovanju borbenog drona „evrohouk“, za koji je Berlin izdvojio preko pet stotina miliona evra, a koji nikada neće poleteti. Štaviše, odustajanje od projekta će prema procenama Savezne kontrole finansija koštati Nemačku daljih 116 miliona evra – pa će ukupna šteta iznositi 616 miliona evra.
Obelodanjeni su propusti, odnosno pogrešne kalkulacije pri nabavci borbenih helikoptera tipa NH90 i „tiger“ koje je Savezna kontrola finansija ocenila kao preskupe, a javni tužilac poveo istragu zbog moguće korupcije. Kao kod raketnih sistema koji su zapečatili karijeru nekadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Kola, javno tužilaštvo ispituje da li su se nedozvoljene provizije slivale, između ostalog, u stranačku kasu vladajućih demohrišćana.
Treći, upravo otkriveni, skandal odnosi se na opremu mlaznih lovaca tipa „evrofajter“. U verziji namenjenoj nemačkoj borbenoj avijaciji, avioni su opremljeni katapultnim sedištima za pilote koja ne funkcionišu.
Kritičari prebacuju De Mezjeru da je izbegao da pravovremeno i u potpunosti informiše nadležne organe. Opozicija čak govori o pokušajima zataškavanja propusta u nabavkama vojne opreme. Ministar De Mezjer je pozvan na odgovornost od istražne komisije Bundestaga.
„Politikini“ izvori u krugu demohrišćanskih parlamentaraca ukazuju da je De Mezjer napravio i dve „početničke greške“. Držeći govor pred pripadnicima vojske povodom reforme Bundesvera, ministar je optužio vojnike i oficire da nisu dovoljno predani zadatku i obavezama. Javna kritika vojnika se u Nemačkoj smatra „neoprostivim grehom“ pretpostavljenog. Druga greška se tiče navodnih neslaganja ministra i kancelarke Angele Merkel, koja je doskora i sama smatrala De Mezjera za svog potencijalnog naslednika na čelu stranke i vlade.
Poznavaoci prilika ukazuju da je Merkelova zbog sličnih nesuglasica smenila ili prinudila da podnesu ostavku čak deset potencijalnih naslednika, premda su kao konkretni povodi navođeni drugi razlozi.
„Smena jednog od ključnih ministara u jeku izborne kampanje, nepuna dva meseca pred izbore za novi saziv Bundestaga, naravno, nije preporučljiva“, kaže se u komentaru „Zidojče cajtunga“ i dodaje da bi svaki trezveni političar prezao od naglih rotacija u vladi, ne želeći da stvori loš utisak kod birača. Zaključak lista: „Pominjanje ministra De Mezjera kao kandidata za šefa NATO-a je dobrodošlo kancelarki, premda Nemačka inače strogo vodi računa da samo političari ’bele košulje’ opstaju na funkciji... Uoči izbora ona (Merkelova) preza od naglih rotacija u vladi, ne želeći da stvori loš utisak kod birača.“
Sarkastičari u Berlinu dodaju da bi se za De Mezjera moralo naći mesto u Evropskoj komisiji ukoliko ga NATO ne prihvati. Ne samo za njega, već i za ministra unutrašnjih poslova Hansa Petera Fridriha koji je kritikovan zbog umešanosti u najnoviju aferu prisluškivanja miliona Nemaca.
Time je, kroz ironiju, ukazano na staru praksu – nepodobni nemački političari se neretko premeštaju sa nacionalnog na evropski, i šire, na međunarodni kolosek. Podsećanja radi, sudija i berlinski državni sekretar za kazneno-popravne ustanove Kristof Flige smenjen je 2007. godine sa položaja – zbog umešanosti u aferu s lekovima za zatvorenike. Taj propust u karijeri nije zasmetao nemačkoj vladi da predloži tadašnjem generalnom sekretaru UN Ban Ki Munu da imenuje Fligea za sudiju Haškog suda Vlastimiru Đorđeviću, Željku Tolimiru i Ratku Mladiću.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 11.07.2013.
Pogledaj vesti o: NATO
