Izvor: Politika, 28.Feb.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NIŠTA OBAMA NIJE NAUČIO OD BREŽNJEVA
Suština tragedije avganistanskog konflikta je u tome što lokalni poltroni i njihovi inostrani patroni uporno izbegavaju da odgovore na zahteve stanovništva
Bitka koju Amerikanci poslednjih dana vode u enklavi Mardža provincije Helmand teško pokorivog Avganistana proglašena je za ključni test Baraka Obame da uspostavi bezbednost u ovoj centralnoazijskoj državi.
Operacija „Muštarak" – koja je pretenciozno dobila ime po reči „zajedno" na jeziku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dari – trebalo bi ne samo da označi da je NATO koalicija oko sebe okupila većinsko stanovništvo, već i da će talibane posle devet godina od američke invazije konačno naučiti pameti. Entuzijazam zapadnih agresora dodatno je uvećan serijom likvidacija ili hapšenja talibanskih lidera po Pakistanu.
Šta se potom dogodilo? Više od 15.000 mahom američkih vojnika se, uz labavu podršku avganistanske armije, obrušilo na oblast Merdža. Niko nije sumnjao da će nadmoćna vojna sila pobediti. Kao što nije nikakvo iznenađenje da su talibani pružili otpor na kakav se „sofisticirani vojnici" Zapada nikada i nigde neće navići.
Razni gerilski, partizanski pokreti – oni koji imaju podršku lokalnog stanovništva – ponovo pokazuju sposobnost da nadvladaju sve izazove. Nema razloga verovati da će Avganistan biti izuzetak. Zašto bi bio? Avganistan je preteča Jugoslavije, Alžira, Vijetnama ili Iraka.
Avganistan je priča o agresijama velikih sila koje ništa nisu naučile od prethodnika. Britanci, Sovjeti i sada Amerikanci ostavljali su duboke ožiljke na narodu koji teško da je dobio šansu da se oporavi a već bi usledila nova invazija.
Ali, ako Amerikanci nisu naučili lekcije istorije, izgleda da talibani jesu. Pobednička tradicija je na njihovoj strani. Oni zato odbijaju svake pregovore pod okriljem UN o ponudi iz Kabula da polože oružje i da uđu u vlast.
Uzalud predsednik Hamid Karzai po dogovoru sa nedavne konferencije u Londonu nudi keš kako bi namamio talibane da odustanu od borbe. Nismo na prodaju, uzvraćaju. Nema pregovora dok su strane trupe u Avganistanu.
Isto to kaže i Gulbudin Hekmatjar, vođa druge islamističke formacije poznate pod imenom Hezb-i-islami. On je spreman da sedne za sto sa Amerikancima i Karzaijevom vladom ali pod uslovom da sve strane trupe napuste Avganistan.
Talibani su dobro proučili dugačku listu američkih eksperimenata i vojnih avantura posle kojih su jednostavno napuštali zemlje u ruševinama. Setimo se obećanja koja je Džordž Buš stariji davao šiitima i Kurdima posle Prvog zalivskog rata. Ili kolekcije obećanja da će se razrešiti izraelsko-palestinski spor.
Amerikancima se ne veruje. Zato je talibanima lako da obezbede podršku lokalnog stanovništva. Zato nemaju problema da prolaze kroz poroznu granicu sa Pakistanom kako bi se pregrupisali i uključili u borbe narednog dana.
Odlučnost talibana da se vrate, potvrđivana njihovim otporom ili akcijama bombaša-samoubica usred Kabula, karakteristika je avganistanskog stanovništva.
Nema sumnje da talibani, njihovi saveznici iz Al-Kaide ili drugih grupacija koje dele njihovu rigidnu interpretaciju islama ili države predstavljaju glavnu opasnost sopstvenom društvu. Videlo se to dok su bili na vlasti.
Ali, to je ono „ali" koje agresori propuštaju da vide, suprotstavljanje ekstremizmu moralo bi da podrazumeva suočavanje sa problemima koje stranci pod obavezno izbegavaju.
Suština tragedije avganistanskog konflikta je u tome što lokalni poltroni i njihovi inostrani patroni uporno izbegavaju da odgovore na zahteve stanovništva.
Uvučeni u rat posle sovjetske invazije 1979, Avganistanci – bilo da su većinski Paštuni ili Tadžici i Uzbeci – prepušteni su milosti lokalnih gospodara rata koji su izvršavali naloge spolja.
Decenijsko ekonomsko nazadovanje uvalilo je Avganistan na poziciju pete najsiromašnije države sveta. Čitave generacije pretvorene su u pione globalnih konflikata koji podsećaju na Veliku igru centralne Azije 19. veka.
Ostavljeni bez ikakve perspektive, Avganistanci su se, u vreme kada je CIA u Pakistanu pravila Osamu bin Ladena, regrutovali za antisovjetske mudžahedine. Potom su se pridružili antiameričkom frontu talibanskog lidera mule Omara i Al-Kaide.
Linije ratovanja su se menjale, a Avganistanci su samo tražili da im bude prepušteno da sami određuju svoju sudbinu, da sami kažu da li će monarhiju, republiku ili islamski kalifat.
Britancima su pokazali da ne žele vestminstersku demokratiju, Sovjetima da neće Brežnjevljev komunizam, Amerikancima da ih ne zanima „novi svet". Bez obzira na to da li ga promovišu Džordž V. Buš ili Barak Obama.
Obama je operacijom u oblasti Mardže krenuo da testira svoju avganistansku strategiju, pomalo kontradiktoran projekt kretanja napred i najave povlačenja nazad. Rekao je da je neophodno povećanje američkog ekspedicionog korpusa za 30.000 vojnika, čime se njihov broj u Avganistanu penje na 100.000.
Slanjem novih vojnika šef Bele kuće se brani od optužbi da je „slabić” koji je već naredio povlačenje iz Iraka. Istovremeno, kako bi izbegao avetima Vijetnama ili Iraka, i kako bi dokazao da se njegov „neophodan” rat podno Hindukuša razlikuje od „pogrešnog” rata koji je u Iraku vodio njegov prethodnik, Obama je vojnu eskalaciju propratio najavom da, ukoliko stvari krenu loše, može da ubrza postupni izlazak SAD iz sve nepopularnijeg rata već 2011.
Gde je vremenska granica Obaminog eksperimenta – nije sasvim jasno, jer generali očekuju da ne bude kraća od tri do pet godina. Američki general Dejvid Petreus u jednom je u pravu: Avganistan će biti najduža bitka „rata protiv terorizma".
U Mardži je, po svemu sudeći, jedna bitka dobijena. Ne i rat. Kako god da se on zvao. Obama smatrada će problemi biti rešeni stvaranjem nove avganistanske nacionalne armije i policijskih snaga.
Uoči najnovije ofanzive, zapadni saveznici su okupili 350 plemenskih lidera iz oblasti Mardže. Učesnicima „šure" dato je obećanje da će posle ofanzive 1.000 pripadnika policije čuvati red i onemogućavati povratak talibana. Obećana je gradnja puteva i zdravstvenih ustanova. Obećano je da neće biti civilnih žrtava.
Ko da veruje Amerikancima i NATO kada je već prvog dana ofanzive u Halmandu stradalo 12 civila. Onda još pet u Kandaharu. Pa 21 civil u provinciji Uruzgan.
Amerikanci bi morali da učine mnogo više od bacanja para, bombi, obećanja i izvinjenja za „kolateralne štete". Morali bi, kao i njihovi saveznici iz NATO, da se okrenu problemima naroda uništenog decenijskim ratovanjima.
Morali bi, recimo, da odgovore na pitanje zašto je Avganistan ponovo najveći proizvođač heroina na svetu dok je u poslednjim godinama vladavine talibana uzgajanje sirovog opijuma bilo gotovo sasečeno. Bio bi to jedini način da se talibani i avganistanski narod ubede da istinski sarađuju u stvaranju stabilnog Avganistana.
Dugovečni konflikt mogao bi uskoro da nestane sa TV ekrana, ali time se neće okončati. Pobede o kojima se izveštavalo iz provincije Helmand nikako ne znače da se približava kraj rata.
Uzalud Obama šalje još vojnika, uzalud Petreus govori o velikim sumama novca da bi se ostvarilo ono što Sovjeti nisu uspeli. Ništa Amerikanci nisu naučili ni posle 20 godina od povlačenja Sovjeta iz Avganistana.
Poruka posle vijetnamskog rata glasila je: „Ne činite to ponovo”. Američka vojska je, pod komandama raznih predsednika, iz tih vremena izvukla sasvim drugu pouku: „Učinite to bolje”.
Ni posle blizu 1.000 poginulih Amerikanaca u Avganistanu od 2001, lekcija istorije nije naučena.
Boško Jakšić
[objavljeno: 28/02/2010]
.jpg)
