Izvor: Politika, 23.Apr.2014, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NATO odbrambenost i drugi eufemizmi
NATO postoji da bi branio svoje članice od odgovornosti za one stvari zbog kojih je spreman da bombarduje ostatak sveta
Katedre za međunarodne odnose na američkim fakultetima redovno nude predmete pod nazivima kao što su „NATO: U potrazi za smislom” i „Novi NATO u novom svetu”. Ozbiljni istoričari preispituju smisao saveza čak i tokom hladnog rata. SSSR je, ispostavilo se, zauzimao defanzivni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stav izbegavajući nuklearnu kataklizmu. A današnji raison d’etre – produžena ruka američke hegemonije – tek to nije privlačna formulacija. Predlozi za novu svrhu su često maštoviti. Moguća opasnost od nuklearnog oružja Severne Koreje je zvanično objašnjenje za instalacije u Poljskoj i Češkoj. Pominje se i borba protiv trgovine drogom, pa čak i ekološka saradnja. Najplodnija racionalizacija je na kraju ostala „odbrambeni savez,” uz karakteristično definisanje „odbrane” kao sve što taj vojni savez radi. NATO postoji da bi branio svoje članice od odgovornosti za one stvari zbog kojih je spreman da bombarduje ostatak sveta.
Kada je Gorbačov 1990. rekao Džejmsu Bejkeru da je „bilo kakvo proširenje zone NATO-a neprihvatljivo,” Bejker je obećao: „Slažem se. Savez se neće pomeriti ni jedan inč prema istoku.” Apetiti su rasli, najviše pod Klintonom, da bi NATO postao vodeća sila destabilizacije u nekoliko regiona. Na Balkanu devedesetih, u Avganistanu početkom veka, i u Libiji 2011. vojne intervencije su humanitarne krize pretvarale u katastrofe. Brojevi civilnih žrtava od strane NATO-a su po pravilu višestruko veći nego sukobljenih strana pre intervencija. Da nije neumesno, mogli bismo reći da je 1999. Srbija dobro prošla. U takozvanom građanskom ratu u Libiji, više od 10.000 od ukupno 14.000–18.000 leševa može se pripisati akcijama zapadne koalicije. Prema podacima UN, između deset i dvadeset hiljada civila poginulo je u Avganistanu od operacija NATO-a i SAD između 2001 i 2010; preostale žrtve se broje u hiljadama. Vođene istim humanitarnim nagonom, istaknute ličnosti u SAD već mesecima navode na Ukrajinu.
Ali odbrambeni karakter NATO-a nije ograničen na spasavanje država van saveza (svakom se altruizmu, avaj, mora naći granica). Štite se i zemlje članice – od bilo kakve odgovornosti.
Uzmimo primer iz devedesetih. Prema Hjumen rajts voču, jedna država je tada unutar svojih granica proterala 350.000 ljudi, opustošila 3.000 sela i pobila hiljade pripadnika sopstvene nacionalne manjine u brutalnoj kampanji etničkog čišćenja. Šovinističkom propagandom i zloupotrebom istorijskih osetljivosti, ona je pravdala svoje zločine pred svojim stanovništvom, a prikrivala ih u međunarodnoj javnosti. Terorističke akcije iz manjinske zajednice – inače obolele od višedecenijskog separatizma – služile su da se pravdaju najgora zlodela, uključujući silovanja i torture. Ugledne ličnosti (uključujući i neke nobelovce) osuđivale su varvarizam, ali je državni teror samo eskalirao. Pokojni Kristofer Hičenz je bio primoran da uputi vapaj: „Ponašanje (države u pitanju) predstavlja poludeli ultranacionalizam i etnofašizam koji ugrožava same temelje civilizacije.” Da stvar bude složenija, jedan potisnuti genocid je obeležio 20. vek baš u toj zemlji.
Grešite. Reč je o Turskoj. Mada nije bila bombardovana za svoja nedela, NATO ju je „kaznio” diplomatskom i vojnom pomoći u kampanji protiv Kurda.
Upravo ove nedelje jedan ugledni istražitelj je otkrio još zanimljiviju priču o dotičnoj zemlji. Simor Herš, jedan od najvažnijih novinara 20. veka, objavio je istorijski tekst u London Rivju ov buks (američke novine su ga složno odbile) o sirijskoj krizi prošlog leta. Zaključuje da je masakr hemijskim oružjem u Damasku prošlog avgusta bio operacija džihadističkog fronta Al-Nusra, kome je sarin, trening i naredbu za napad dala Turska. Američko rukovodstvo je u nekoliko navrata obaveštavano da Erdogan gaji ozbiljne veze s terorističkom grupom, da Turska vojska aktivno potpaljuje sirijski građanski rat, i da obaveštajci upozoravaju na pripremu lažnih provokacija koje bi opravdale NATO bombardovanje. Tek nekoliko dana pred planirani početak rata protiv Sirije, general Majkl Dempsi obaveštava Obamu da dokazi o Asadovoj krivici „nisu dovoljno jaki”. Drugim rečima, napad pripisan Asadovom sadizmu – zbog koga je umalo bombardovana Sirija – bio je delo ugledne NATO članice. Na predstojećim NATO sastancima o ovome neće biti reči, niti bilo kome pada na pamet da ispita ratni zločin iz redova samog saveza.
Ovaj prefinjeni smisao „odbrambenosti” iz nekog razloga ne razumeju u Moskvi. Srećom, Ukrajina je nova pedagoška prilika. Ove nedelje je vrhovni komandant NATO-a general Bridlav naglasio da će sve mere biti „odbrambene po prirodi i usmerene ka tome da se naši istočni saveznici uvere da smo potpuno posvećeni našim kolektivnim odbrambenim odgovornostima”.
Sociolog, doktorand na Harvardu
Danilo Mandić
objavljeno: 23.04.2014.
