Izvor: Politika, 23.Jun.2014, 10:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NATO ili Varšavski pakt
„Slovačka ima istorijsko iskustvo u vezi sa prisustvom stranih armija na svojoj teritoriji“, reagovao je slovački premijer Robert Fico na ideju da se američke trupe rasporede po svim državama pripadnicama NATO-a u Evropi. Fico, koji je glatko odbio ovakvu ideju, nije krio da je time mislio na dugogodišnje članstvo njegove zemlje u Varšavskom paktu koji je bio tvorevina Sovjetskog Saveza i odgovor na zapadno vojno okupljanje pod zastavom SAD. Novo prisustvo stranih trupa, jednako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << savezničkih kao onih u doba SSSR-a, nije nešto što bi Slovaci rado prihvatili, smatra premijer.
Slična reakcija došla je i iz Praga. Češki ministar odbrane Martin Stropnicki čak je svoje neslaganje potkrepio podsećanjem na nemile događaje iz 1968, kada su sovjetske, dakle savezničke trupe, praktično, okupirale tadašnju Čehoslovačku.
Nedavni pokušaj Poljske da, u skladu sa inicijativom Obame, a oslanjajući se na nemile događaje na jugoistoku Ukrajine, podstakne uspostavljanje u centralnoj Evropi stalnog američkog prisustva, naišao je tako na prilično hladan prijem mnogih od članica alijanse.
Varšava, koja je najverniji sledbenik Vašingtona, zbunjena je činjenicom da su mnoge zemlje EU prisajedinjenje Krima Rusiji primile bez preteranog uzbuđenja. Razdor među članicama EU koji je nastao na ovom pitanju do danas nije saniran.
Primer Nemačke, koja se nameće kao nesumnjivi lider celokupne evropske porodice, to najbolje ukazuje. Pretnje Rusiji sankcijama zbog građanskog rata koji se vodi u Ukrajini pokazale su se kao slabašno oružje. U Berlinu nesumnjivo na Moskvu više gledaju kao na poslovnog partnera nego na vojnog protivnika i uz lagano distanciranje od politike SAD prema Rusiji ne oklevaju da to jasno i iskažu.
Istovremeno, ni Francuzi ne žele da kvare odnose sa partnerom na istoku i ne odustaju od isporuke amfibijskih ratnih brodova klase „mistral“ ruskoj armiji vrednih 1,6 milijardi dolara. A pomenimo, reč je o vrhunskoj elektronskoj tehnologiji kojom je brod opremljen, uključujući i platforme za sletanje i uzletanje helikoptera.
Kako je u tekstu nazvanom „Putin razotkrio pukotine u Evropi“ preneo američki list „Volstrit džornal“, „napad Rusije na Ukrajinu podelio je evropski kontinent ne toliko po liniji istok–zapad ili Stara Evropa – Nova Evropa“. „Jastrebovi” u američkoj administraciji smatraju da je ovo jedan od ključnih momenata za bezbednost evropskih članica NATO-a i zato i insistiraju da zemlje Starog kontinenta na sebe preuzmu veći deo finansijskih troškova koje uzrokuje održavanje jedne tako velike vojne strukture.
Nedavni vojnopomorski manevri NATO-a na području baltičkih zemalja pokazali su i da su u Vašingtonu odlučili da se više oslone na sopstvene snage kada je reč o suprotstavljanju Rusiji. U tom smislu „na teren“ su poslali i „nevidljivi“ bombarder B-2, koji je osposobljen da nosi i nuklearno oružje. Prema tvrdnjama američkih analitičara, ovaj avion sposoban je da, neuočen, dopre do granica bilo koje države i ispali svoj smrtonosni tovar.
Pomenuta epizoda obnovila je priču o mogućem totalnom nuklearnom ratu koji bi našu planetu u nekoliko časova pretvorio u pustinju. Da li američki predsednik Obama zaista razmišlja u tom pravcu, teško je reći, ali poznavaoci prilika podsećaju da više nije reč o tome da li će SAD pobediti u ratu, već o tome da bi eventualnom pobedom postigli da od njihovog oružja postanu zavisne i sve evropske države, bez obzira na to da li su članice NATO-a ili nisu. Ovo bi posebno povoljno uticalo na američki biznis koji poslednjih godina sve više ustupa pred naletom država koje zahvaljujući modernoj tehnologiji ubrzano razvijaju svoje privrede.
Rat u Ukrajini Amerikancima je bio potreban ne bi li povratili izgubljenu koheziju u okvirima EU i poverenje Evropljana u SAD kao neprikosnovenog lidera „slobodnog sveta“. Ispostavilo se, međutim, da se sa ove strane Atlantika drugačije razmišlja. Na zapadu našeg kontinenta ratovanja je očigledno svima već dosta i zato su taj posao prepustili ostacima bivšeg SSSR-a, svesni da će potrajati nastojanja ruskog predsednika Vladimira Putina da stvori neki novi Sovjetski Savez, čiji bi nukleus bila Evroazijska unija.
Ono što je njima važno jeste da cevovodi koji se protežu iz Rusije pa preko Ukrajine do zemalja EU funkcionišu bez prekida. Bilo kakvi sukobi, posebno vojnog karaktera, mogli bi katastrofalno da utiču na privredu u EU, posebno zato što za njih i nema nekog pravog razloga.
Amerikanci razmišljaju drugačije i njihov strah od osamostaljivanja Evrope jasno je vidljiv. Posebno kada je reč o mogućnosti da američki dolar, zbog funkcionalnih problema tamošnje privrede, izgubi status glavne rezervne valute u svetskim relacijama.
Neophodno je bilo stvoriti novo žarište nemira, i to u samom centru Evrope. Ukrajina se u tom pogledu pokazala kao najpogodnija. Pogotovo što je uvaljivanje zemlje u ratnu euforiju sprečilo njeno prisajedinjenje Evroazijskoj uniji, a na koje se gledalo kao na jednu od ključnih ideja Vladimira Putina.
Da li će Evropa izdržati pritiske koji joj se navaljuju i sa strane SAD i sa strane Rusije, teško je reći. Ruski gas je, za sada, jedan od odlučujućih aduta u toj igri. Očigledno, Amerikanci će morati da izađu sa boljom ponudom, a takve, za sada, nema na vidiku. Zato Vašington i insistira na vojnom prisustvu svojih trupa na celom NATO prostoru.
Ali, kako izgleda, taj adut ne prolazi baš tako glatko. Jer, u čemu je razlika između NATO-a i Varšavskog pakta? pitaju se oni koji su doživeli obe situacije.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 23.06.2014
