Izvor: B92, 14.Jan.2010, 02:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NATO i ekonomski efekti
(arhiva)
Beograd -- Članstvo neke države u NATO-u donosi brojne pozitivne ekonomske efekte, ali sa sobom nosi i određene negativne posledice, piše "Politika".
Pokretanje rasprave o eventualnom ulasku Srbije u NATO otvara pitanje koliko bi naša zemlja, kao nova članica, imala koristi od pridruživanja toj vojnoj alijansi, ali i koliko bi je to "zadovoljstvo" koštalo. Dok se ti podaci ne sakupe, izračunaju >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i objave, moguće je koristiti kao primer podatke država iz okruženja koje su postale članice NATO-a.
Učlanjenje Bugarske i Rumunije (aprila 2004) i Hrvatske i Albanije (aprila 2009) imalo je blagotvoran uticaj na ekonomsku stabilnost, spoljnu i unutrašnju bezbednost, rast direktnih stranih investicija i bruto domaćeg proizvoda.
Kao pozitivan efekat izdvaja se, pre svega, percepcija investitora da je ta zemlja sigurno mesto za ulaganje. Taj efekat nije nimalo beznačajan jer će ova i naredne godine biti period kada će se države utrkivati da privuku kapital za investicije.
Tako su na primer u godini kad je Rumunija pristupila NATO-u, direktne strane investicije u tu zemlju porasle čak 166 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a u Bugarskoj 47,5 odsto.
Isti trend rasta zabeležen je i kod rasta bruto domaćeg proizvoda: u Rumuniji je BDP za samo godinu dana porastao za 3,3 odsto, a u Bugarskoj je od 2004. do 2009. godine beležio konstantni rast iznad šest odsto.
Pored tih makroekonomskih, postoje i konkretni pokazatelji o koristima članstva u NATO-u: nove članice mogu da koriste novac iz fondova za izgradnju infrastrukture, zatim da dobiju pomoć za uništavanje viška naoružanja i municije, a ekonomske prednosti donosi i konverzija namene bivših vojnih objekata.
Učešće u vojnim misijama NATO-a takođe stvara priliku i za angažovanje civilnih i vojnih kompanija zemlje članice.
Pored ovih benefita, nove članice imaju i određene troškove, pre svega u povećanju dela budžeta koji se troši za modernizaciju oružanih snaga.
Hrvatska, na primer, planira da do 2015. godine za modernizaciju vojske potroši milijardu evra, ali su i dalje nategnuti planovi za opremanje vojske višenamenskim borbenim avionima iz straha da bi to bilo preveliko naprezanje budžeta.
Nesumnjivo negativan efekat može imati i to što se modernizacija vojske u novim članicama NATO-a obavlja opremom koju ne proizvode domaća preduzeća nego se ona uglavnom uvozi, tako da je time ugrožena domaća vojna industrija.
Tako je Rumunija pre ulaska u NATO iz domaće vojne industrije obezbeđivala 85 odsto potreba oružanih snaga, a na primer 2009. godine stranim kompanijama plaćeno je za vojnu opremu 292 miliona evra, a domaćim firmama 194 miliona.
Nove članice takođe imaju obavezu da pri ulasku u vojni savez plaćaju i deo troškova učešća njihovih jedinica u međunarodnim mirovnim misijama, a za neke države nije zanemarljiva ni suma koju treba da plate kao članarinu (u slučaju Hrvatske to je tri miliona evra).
