Izvor: TvojPortal.com, 05.Dec.2011, 11:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mama iz Avganistana
Izvor: Dnevnik.rs Jednima je bilo čudno što se vratila, kao da su očekivali njenu pogibiju; jer zaboga u ratu se gine, a drugima je bilo drago što se rodnog Trebinja dokopala još luđa i otresitija nego što je bila. Danica Đikov jedina je žena koja je bila na prvoj borbenoj liniji u Avganistanu, žena koja je izašla van žice.
Ona i njen pas Aleks uvek su bili za korak ispred svih, takav im je posao, jer Dada je u NATO snage stupila kao hendler - čovek koji sa psom otkriva eksplozivne naprave. A priču smo započele...
- Deš’ me bona to pitat, jesi l‘ normalna?! - podiže glas Danica odskačući od stolice, k‘o da se pred njom našao bombaš samoubica.
Postavila sam joj obično pitanje. Za mene obično, za nju teže od odlaska u Avganistan. A samo me je interesovalo kako je to kada kao žena hendler polazi u rat i ostavlja sina, kako se pozdravi sa njim, šta mu kaže?
- Šta mu mogu reći? Zna dijete gđe idem, veliki je, ne moš’ to od njega sakriti - priča u dahu i pali ko zna koju cigaretu po redu. - Ima evo skoro 12 godina kako radim sa psom i minama. Stefan mi je imao četiri meseca kada sam 2000. sa 21 krenula po ratištima i minskim poljima. Prvo na Kupresu, slede Sarajevo, cela Hrvatska i granica sa Srbijom, Kipar, Makedonija, Turska i na kraju Avganistan, tako da je dijete odrastalo s mojim poslom - govori Danica, kao da nabraja mesta u kojima je letovala.
A i posao hendlera nije izabrala iz čiste obesti, muka ju je naterala. Pre toga bavila se odgojem pasa. Možda bi i istrajala u tome da se u međuvremenu nije zaljubila i ostala trudna. Umesto podrške, koju je očekivala od oca svog deteta, ostala je sama. Nije se pokolebala. Rodila je sina i odlučila da će kroz život ići uzdignute glave, da nikoga nikada neće moliti i da će sama podići dete. Olakšavajuća okolnost ovoj samohranoj majci je velika podrška oca, bivšeg oficira vojske JNA.
- Majka mi je poginula kad sam imala 18 godina, tako da mi je stari bio i otac i majka. Kada sam zatrudnela rekao mi je da ga ne interesuje što će moje dijete biti rođeno u vanbračnoj vezi, to je njegovo unuče i za nas će u njegovoj kući uvek biti mesta. I danas sam mu zahvalna na tim riječima - sa prkosom priča otresita Hercegovka, dok joj glas dobija neku novu boju, a lice sija od zadovoljstva što zna da je sve u životu sama postigla.
Kako u Trebinju nije bilo posla za nju završila je kurs, prijavila se da radi kao hendler i otišla na Kupres. Taj prvi put kada je otišla na teren Stefan je ostao sa đedom. Bez straha mu je poverila dete od četiri meseca, a pazio ga je bolje nego bilo koja žena.
- Brzo mi je proteklo tih 12 godina. Tereni su se ređali, nisam osjetila ni strah ni bol. Ništa. Samo sam po Stefanu primetila koliko vreme leti. Kada sam počela bio je beba, sada je već pred pubertetom.
Pogledah je popreko kad reče da nije osetila ni strah ni bol. Znam da je tri puta pas prevario i da je isto toliko puta završila na mini.
- Jeste, bona, al se nisam uplašila. Ma, nisam mislila ni na šta. Stala sam ko ukopana i čekala pomoć. Šta ću!? Od panike nema ništa. Nisam ni na Stefana mislila. Možda smatraš da sam luda, al’ da sam pomislila na njega uspaničila bih se i to bi bio kraj - pravdala se.
Avganistan. Nervira je priča o osećanjima. Nema tu osećanja, samo akcija, adrenalin, ludilo koje te uhvati, zbog kog zaboraviš da si žena. Izgubiš pojam o vremenu, ali ne zaboraviš da si majka. Kako da zaboraviš?
- Kako? Šta misliš kako je majci kad tri meseca ne čuje dete? - začuđeno me upita i priznaje da je dolazak u Avganistan i privremena zabrana komunikacije sa spoljnim svetom bilo nešto najteže u dotadašnjem radu. Izdržala je, ali se slomila kad je posle dužeg vremena preko skajpa čula glas sina. Drhtala je kao dete prvi put u životu, nije mogla ni da progovori. Tad su joj, kako kaže, pred očima bile slike sve one nedužne dece koju u Avganistanu talibani žrtvuju zarad „višeg cilja”.
Njen odnos sa sinom je uvek bio „muški”, strog, ali pravedan i pun ljubavi. A Stefan? On je, razumno dete, svesno situacije i načina na koji njegova majka zarađuje novac. Skroman je, odličan đak, trenira dva sprota i svira gitaru. Da liči na majku dokaz je i velika ljubav prema psima.
- Ne priča ti on puno, ali znam da je jako ponosan na mene. U svom sastavu je napisao „o mojoj majci ne mogu da pišem, nju morate upoznati”. Kad sam kretala u Avganistan ostavio mi je poruku na fejsbuku „majko čuvaj se”...
Zorica Dragojević
Ratnik, a ne domaćica
Rođena je u Trebinju 1978. Od 2000. radi kao hendler (vodič psa koji otkriva eksplozivne naprave), a poseduje i sertifikat za deminera i trenera pasa. Danica je velika enigma za muškarce. Većina njih kada je upozna opčinjena je njenom manekenskom građom, dugom crnom kosom, prodornim crnim očima i tetovažama iznad ušiju. Oduševi ih svojim izgledom, a razočara ratobornim „sve mogu sama” stavom. Ubrzo shvate da pored sebe imaju „Tomb Rajder”, a ne ono što bi želeli - domaćicu. Ipak je ovo Balkan, a Danica nije Anđelina Žoli.
Avganistandanica đikovmisija UN
