Izvor: Vesti-online.com, 12.Mar.2019, 21:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Lazanski otkriva najveći blef NATO-a tokom bombardovanja 1999.

Na 20. godišnjicu agresije NATO-a na SR Jugoslaviju još uvek postoje dileme da li je NATO planirao i da li je uopšte tada bio u stanju da izvede i kopnenu invaziju na našu zemlju? Za koju su se, inače, najviše zalagali Britanci. Odnosno, kako bi tekao razvoj događaja da nije bilo vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu?

Treća faza vazdušnih udara NATO-a obuhvatala je kako vojne tako i civilne ciljeve, sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << u nastojanju da se slomi moral stanovništva i prisili politički vrh SRJ na kapitulaciju. Istovremeno su u javnost zapadnih zemalja puštane vesti kako je plan kopnene invazije NATO-a u završnoj fazi. Ulogu ubeđivanja Slobodana Miloševića kako je to realnost odigrali su, nažalost, i neki tadašnji jugoslovenski generali, piše analitičar Miroslav Lazanski za Sputnjik.

Stvari su, ipak, stajale bitno drugačije. Glavni problem NATO-a u bilo kojoj verziji kopnene ofanzive protiv SRJ bile su logistika i geografija. Iz Albanije, u to vreme, prema Kosovu išla su samo dva loša puta. Makedonija je javno saopštila da neće dozvoliti upotrebu svoje teritorije za kopneni napad, iako je Skoplje tada bilo razapeto između ambicije da postane član NATO-a i spoznaje da bi napad na Jugoslaviju iz Makedonije izazvao haos u Makedoniji.

Iz Hrvatske i iz BiH teško se stiže do Kosmeta, jer taj su prostor branile snage jugoslovenske Druge armije. Problemi za NATO bili su i u Grčkoj, jer luka u Solunu bila je često blokirana.

Britanci su onda predložili plan opšteg napada iz svih mogućih pravaca: iz Mađarske duž Dunava prema Vojvodini, iz Hrvatske i Bosne duž Dunava i Save prema Beogradu, iz Albanije i Makedonije prema Kosmetu, iz Bugarske prema Nišu i Boru. Upravo zbog mogućnosti istovremenog napada NATO-a, vojska Jugoslavije je po principu kružne odbrane glavninu svojih snaga i stratešku rezervu držala južno od Beograda, zapadno od reke Morave, severno od Kosmeta, istočno od Crne Gore, oko Kragujevca i Kraljeva, navodi Lazanski.

Radikalan plan invazije NATO-a predviđao je koncentraciju trupa u Mađarskoj, ali je problem bio transport snaga preko neutralne Austrije i Slovačke, koja tada nije bila članica NATO-a. Jedan pravac udara trebalo je da ide ka Somboru podržan i napadom iz pravca Vukovara. Ali, tu je Dunav velika prepreka, posebno na njegovoj južnoj strani, koja ima strme klisove, što otežava pristup napadaču.

Konačno, tu je i pitanje Beograda. NATO je razrađivao dva modela za napad na Beograd: model Berlina i model Budimpešte. Oba su modela skopčana sa dugotrajnom opsadom i teškim razaranjima grada. Teško da bi to prošlo u svetu i u Evropi na kraju 20. veka.

Kapaciteti i potencijali NATO-a u junu 1999. nisu bili dovoljni za kopnenu agresiju radikalnog karaktera, jer za tako nešto bilo je potrebno najmanje 12 divizija sa punom logističkom podrškom. Da bi se nemačka vojska pripremila za udare protiv Jugoslavije iz pravca Mađarske trebalo bi joj četiri meseca, Amerikancima i Britancima šest meseci.

Odgovarajuće kopnene snage za radikalnu invaziju na SR Jugoslaviju, na prostorima oko naše zemlje, NATO u junu 1999. nije imao. Četiri, ili šest meseci dovlačenja tih snaga znači ući u jesen i zimu, a na takvim terenima teška borbena tehnika ne dolazi do punog izražaja. Sve priče i spekulacije o kopnenoj invaziji bile su proizvod psihološkog pritiska i specijalnog rata dezinformacijama kako bi se uticalo na Beograd, zaključuje Lazanski.

Nastavak na Vesti-online.com...