Izvor: Southeast European Times, 18.Jun.2010, 22:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kosovo: Obeležavanje godišnjice

Prošlo je 11 godina od kada su snage NATO-a ušle na Kosovo, po okončanju sukoba sa srpskim snagama. Dve osobe koje su prošle kroz ta vremena -- Albanka i Srbin -- podelile su svoja sećanja.

18/06/2010

Linda Karadaku za Southeast European Times iz Prištine -- 18/06/10

"Zamislite, odjednom ostanete bez svega: svog doma, svog grada, svoje porodice, čak i svojih ličnih dokumenata", kaže Emina >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << Beriša. Ona se seća situacije od pre 11 godina, kada su snage Slobodana Miloševića proterale sa Kosova više hiljada kosovskih Albanaca.

Beriša, 42, bila je jedna od njih. Kao novinarka koja je pisala za Bujku, jedini list na Kosovu na albanskom jeziku u to vreme, ona je izveštavala o velikom porastu broja izbeglica. A onda je i sama postala jedna od njih.

"Iznosila sam njihove priče u javnost, sve do trenutka kada je jedna policijska jedinica proterala mene i moju porodicu na ničiju zemlju između Kosova i Makedonije. Ostali smo tamo sedam dana, na otvorenoj poljani, pre nego što smo mogli da uđemo u Makedoniju", seća se ona.

Beriša opisuje emocije koje su je tada obuzimale: "bol, strah, uznemirenost zbog porodice i prijatelja, slabost i poniženje, nepravda i nepoverenje". Kada ste raseljeni iz svog doma, kaže ona, osećate se kao neko bez prošlosti i bez budućnosti.

Snage NATO-a su 10. juna 1999. godine preuzele kontrolu, nakon što je Milošević kapitulirao. Taj datum vraća jake uspomene kod onih koji su iskusili sukob.

"Potpisivanje [mirovnog sporazuma] dalo mi je tračak nade, ali nisam bila euforična", seća se Beriša. "Beograd je ranije potpisivao mnoge sporazume i posle ih kršio. Čekala sam da vidim odlazak srpske vojske i policije sa Kosova i ulazak trupa NATO-a, kako bih mogla da poverujem da je taj sporazum stvaran."

Dok je bila u izbegličkom kampu, Beriša je gledala TV izveštaje o ulasku snaga NATO-a na Kosovo. Konačno je počela da se oseća bezbedno. Danas, ona radi u kancelariji sa Branimirom Kostićem, 44-godišnjim Srbinom. Istorija je povezala te dve odvojene priče, ali njihova sećanja i perspektive se razlikuju.

"Bio sam zbunjen. Kada su prvi avioni NATO-a preleteli preko Đakovice… Stara čaršija [je izgorela]. Svi moji životni planovi bili su vezani za Đakovicu. Dok sam gledao celo susedstvo u plamenu, bio sam uplašen", kaže Kostić.

On je 80 dana bio u rezervnoj jedinici Vojske Srbije i Crne Gore. Kaže da nije učinio ništa loše i da ne oseća krivicu.

"Ali žao mi je zbog onoga što sam video. Uveren sam da se, da je zvanična politika Beograda bila drugačija, bombardovanje ne bi dogodilo. Kao i svaki drugi kosovski Srbin, i dalje se ponekad uzmemirim zbog činjenice da Kosovo više nije Srbija", kaže Kostić.

"Sa druge strane, ako to znači da više neće biti nasilja i ubistava na Kosovu, onda sve izgleda lakše", dodaje on.

Kostić sada živi u Mitrovici, na severnom Kosovu. Od kraja sukoba oseća se kao stranac, kao izbeglica. "Gde god da krenem, znaću da sam iz Đakovice."

Nastavak na Southeast European Times...