Izvor: Vostok.rs, 16.Nov.2015, 21:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je NATO uništio Libiju
16.11.2015. - Kada je Džordž Buš odlučio da izvrši invaziju na Irak i da promeni tamošnji režim, Kolin Pauel, tadašnji državni sekretar SAD, rekao je svom šefu: „Postaćeš ponosni vlasnik 25 miliona ljudi. Posedovaćeš sve njihove nade, aspiracije i probleme”
Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, rekao je prošle nedelje, četiri godine posle smrti pukovnika Muamera Gadafija, da NATO >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << „nije završio posao zbacivanjem predsednika Gadafija” i da je sada Alijansa spremna da uloži sredstva u obuku libijske vojske, ali i u izgradnju vladinih institucija u toj zemlji. I drugi visoki zvaničnici NATO-a sada otvoreno priznaju da je u Libiji još tada trebalo učiniti više, kako ne bi postala ono što je danas – samo još jedna s dugog spiska bliskoistočnih država koje su propale.
Egipatski predsednik rekao je prošle nedelje Dejvidu Kameronu u Londonu da bi mogao da završi „misiju” koju je započeo u Libiji kako bi sprečio mogućnost da ta država postane još jedna zemlja kojom će dominirati islamisti, kao što je to slučaj sa Sirijom. Predsednik Abdel Fatah al Sisi upozorio je na to da je Libija postala „opasnost koja preti svima nama”, sugerisao da bi Britanija i ostale članice NATO-a trebalo da „pomognu narodu Libije i njenoj ekonomiji” i dodao da bi „trebalo stopirati dotok sredstava i oružja ekstremistima”. (Postoji, naravno, u ovome izvesna ironija jer je, čim se arapsko proleće proširilo na Egipat, Hilari Klinton, tadašnja američka državna sekretarka i bliska prijateljica Suzane Mubarak, a sadašnji predsednički kandidat demokrata, shvatila da Sjedinjene Američke Države ne mogu sebi da priušte još jednu propalu državu na Bliskom istoku i da bi, stoga, bile sasvim zadovoljne time da dopuste da jedan diktator zameni drugog zarad stabilnosti.
Obama, nobelovac i mirotvorac, naknadno se složio s ovim viđenjem Klintonove, ali je bio dovoljno uzdrman događajima na drugim stranama da prepozna šta je realpolitik, uprkos sopstvenoj idealističkoj retorici. SAD, Francuska i ostali u međuvremenu su zaradili bogatstvo prodajući oružje tom prijateljskom diktatoru.
Bolje ikad nego nikad? Ne bih se složio. Za Libiju je već prekasno i za narod te zemlje koji pati. Članice NATO-a, i ostali Evropljani, uništili su Libiju uz pomoć Sjedinjenih Američkih Država. U ciničnoj i malo je reći nepoštenoj zloupotrebi doktrine Ujedinjenih nacija o pravu na odbranu ubedili su Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija da dopusti ograničenu vojnu intervenciju u Libiji, koja se zasnivala na tvrdnjama o „genocidu” koji protiv svog naroda sprovodi predsednik Gadafi. Činjenica da je Gadafijevo telo pronađeno nekoliko nedelja kasnije, u jarku pored puta, nije iznenadila mnoge od nas. Dauning strit i ostali u NATO-u nadali su se da će „lagan” (petparački) pristup upaliti u Libiji nakon Gadafija, imajući u vidu relativan uspeh kampanje za njegovo svrgavanje, koju je predvodio NATO. Taj pristup pokazao se kao neuspešan.
Osim toga, sudeći prema britanskim bezbednjacima, Libija je postala primarni izvor ilegalnog oružja. To oružje potpaljuje haos u 14 zemalja, uključujući Somaliju, Centralnoafričku Republiku, Nigeriju i Niger. Katar pomaže u transportu libijskog oružja u Siriju, gde rusko oružje koje je kupio Gadafijev režim završava u rukama islamskih fundamentalista i pobunjenika.
Kad je Džordž Buš odlučio da izvrši invaziju na Irak i promeni tamošnji režim, Kolin Pauel, tadašnji državni sekretar SAD, rekao je svom šefu: „Postaćeš ponosni vlasnik 25 miliona ljudi. Posedovaćeš sve njihove nade, aspiracije i probleme”. Ipak, pedantno sastavljene planove za period posle invazije, koje su pripremile Ujedinjene nacije i američki Stejt department, pocepao je Donald Ramsfeld, sekretar odbrane, koji je više voleo da „nema plan”.
Avganistan je potpuna propast, a postaje još gore. Irak se jedva drži kao samostalna država, Libija je propao slučaj. Sirija se urušila.
Zbrkana i naizgled besciljna intervencija NATO država i ostalih dozvolila je kontinuirano i svakodnevno razaranje i uništavanje jedne čudesne zemlje i naroda. To što niko nije razumeo i prihvatio činjenicu da su sirijski diktator, bio on monstrum ili ne, i njegov eventualni legitimni zamenik morali da budu deo nekog mirovnog procesa dovelo je do toga da će biti teško tamošnji pokolj privesti kraju.
NATO, Sjedinjene Američke Države i njihovi ostali saveznici „uvalili su nas u ovu zbrku” budući da nisu uspeli da shvate da mir ne može biti ni sagrađen ni održan na bazi vojnog plana koji je razvenčan od bilo kakve političke ili ekonomske strategije. Bez ovih pretpostavki, međunarodna intervencija neće uspeti. U zemljama pobunjenim kao što je to Avganistan poruka „neprijatelja” zapanjujuće je jednostavna: „Ovi stranci će otići. Mi ćemo ostati. Držite se nas, mi smo vama budućnost”.
Naš jedini odgovor morao bi da bude takav da narodu pruži realan izbor – stvoriti siguran i održiv ekonomski i politički temelj na kojem je, uz našu stalnu pomoć, moguće sagraditi bolju budućnost i pravu alternativu. Ukratko, možda je reka izbeglica koja teče Evropom pomogla političarima i vojnicima da uvide sopstveni neuspeh, da razmisle o posledicama njihovog internacionalnog avanturizma, koji je izazvao najveću migraciju naroda od 1945, i da bi, umesto što očekuju zahvalnost za to što te izbeglice, koji dolaze uglavnom iz Sirije, Iraka, Avganistana i Libije, velikodušno primaju, trebalo da se osete posramljenim za metke koje su s namerom ispalili a koji su pokrenuli celu lavinu.
Autor je bivši pomoćnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija
Džulijan Harston
Pogledaj vesti o: Gadafi
