Izvor: Večernje novosti, 15.Feb.2015, 21:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Još je tajna koliko ima Srbija tajni

SKIDANjE oznake tajnosti sa mnogih dokumenata, koji se čuvaju u raznim arhivima, izmenilo bi udžbenike istorije, tvrde istoričari, kao i oni koji su bili u dodiru sa tim spisima. U našoj zemlji na desetine hiljada raznih dokumenata i dalje nosi oznaku tajnosti. Podatak koliko Srbija ima tajni je tajna, ali se zato zna šta sleduje svima koji ih otkriju - udarac po džepu ili, čak, deset godina zatvora! Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti Rodoljub Šabić >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ne tako davno izjavio je da Srbija možda ima više dokumenata klasifikovanih kao tajna nego NATO! Iza te oznake decenijama se sakrivalo sve i svašta - od nerada i javašluka, do ozbiljnog kriminala i zloupotreba. Žig poverljivosti, recimo, i dalje nose neki ugovori o prodaji državne imovine! Oznaku "službena tajna" mogle su da lupe: svaka banka, preduzeće, institucija, svojevremeno partijski plenumi, fakulteti, opštine... Prave kontrole ko i kako koristi ovu odrednicu nije bilo. Prema nekim procenama, čak 80 odsto tih dokumenata oznaku tajnosti nosi - protivzakonito. Planirano je da se do kraja 2015. pročešljaju svi ti spisi i izbriše žig poverljivo ako se utvrdi da stoji neosnovano. A da li će to biti urađeno - ne znamo.SKLANjANjE GRAĐE - Komunistička vlast je posle 1945. brižljivo forsirala bratstvo i jedinstvo Srba i Hrvata silujući narod da zaboravi zločin Nezavisne Države Hrvatske - smatra Đurić. - Posebno mesto u tome bilo je posvećeno sklanjanju i sakrivanju arhivske građe, pa i pod oznakom državna tajna, ali i njeno pojavljivanje osamostaljenjem Hrvatske 1991-1995. godine. Mislim da je Hrvatska daleko ispred Srbije u otvaranju arhiva. - Kao poverenik bavim se samo "tajnama" koje su predmet žalbi koje primim - kaže Rodoljub Šabić. - Nepotrebnih, često besmislenih tajni ima neuporedivo više. Kao nasleđe iz ranijeg perioda i potpuno drugačije bezbednosne kulture, ostale su nam doslovno hiljade i hiljade raznoraznih tajni u posedu raznih državnih organa. Zakonom o tajnosti podataka bilo je predviđeno da u roku od dve godine te tajne budu preispitane sa stanovišta novih standarda. To je trebalo da nas reši ogromnog, nepotrebnog balasta iz prošlosti. Ali, nisu bile predviđene nikakve sankcije za propuštanje ove obaveze, praktično ništa nije ni učinjeno.Tako da i danas, ukazuje Šabić, imamo nepoznat, a u svakom slučaju ogroman broj informacija koje formalno imaju status tajne, a ničim ga ne zaslužuju. Danas se "težište" problema "tajnosti" preselilo iz sfere klasične vlasti tamo gde je koncentrisano najviše novca i imovine - u državna javna preduzeća. Po zakonu, postoje različiti načini prestanka odnosno opoziva tajnosti počev od isteka roka - "državna tajna" - 30 godina, "strogo poverljivo" - 15 godina, "poverljivo" - pet godina, "interno" - dve godine. U javnom interesu tajnost ma kog stepena mogu opozvati Skupština, predsednik Republike i Vlada. - Imao sam bar nekoliko stotina slučajeva neosnovanog pozivanja na raznorazne tajne - ističe Šabić. - Neki su dobili veliki publicitet, na primer broj prisluškivanih od strane BIA, famozna "službena beleška" o razgovoru ministra policije i Ulemeka Legije u noći njegovog hapšenja, ugovor JAT - "Erbas", a u novije vreme famozni kanal Morava - Egej. Nekadašnji zamenik DB Zoran Mijatović kaže da je kompletna dokumentacija iz BIA starija od 30 godina prebačena u arhive Beograda i Srbije, i da se tamo nalaze dokumenti sa oznakom državna tajna: - Ali, kako se kaže, đavo nije sedeo na jednom mestu. Bilo bi zanimljivo videti šta se čuva i kako je klasifikovana građa u vojnom ili arhivu javne bezbednosti. Oni na potpuno drugačiji način izdvajaju i klasifikuju građu. Siguran sam da kad bi sa mnogih od tih dokumenata skinuli oznaku tajnosti, isplivali bi mnogo ozbiljniji podaci od onih koje objavljuje "Vikiliks". Iz tih dokumenata saznali bismo sa kim je i o čemu razgovarao Voren Cimerman, poslednji američki ambasador u bivšoj SFRJ, ko je učestvovao u rasparčavanju i rasprodaji Jugoslavije... Mijatović kaže da se nije štedelo kada je dokumentacija sa oznakom strogo poverljivo slata u Hag:KO SE PITA I PRAKSA - Primena Zakona o tajnosti podataka i dalje predstavlja problem. Jasno je navedeno da neku informaciju za državnu tajnu ili tajnu nekog drugog stepena poverljivosti određuju lica, odnosno funkcioneri iz člana 9 Zakona o tajnosti podataka, pod uslovima i po proceduri utvrđenoj zakonom. To su predsednici Skupštine, Republike, Vlade, rukovodilac organa javne vlasti, kao i izabrani, postavljeni ili imenovani funkcioner organa javne vlasti koji je za određivanje tajnih podataka ovlašćen zakonom, lice zaposleno u organu javne vlasti koje je za to pismeno ovlastio rukovodilac tog organa - objašnjava Šabić. - Nažalost, postoji ozbiljan raskorak između Zakona i prakse. U praksi bi to trebalo da izgleda onako kako "izgleda u zakonu", ali nedopustivo često nije tako. - Niko nije kontrolisao šta se šalje. Slalo se sve što je Hag tražio. Dokumentacija često nije imala nikakve veze sa osuđenikom. Tako su u dosijeu Vojislava Šešelja koji je prosleđen Hagu, bile i beleške o "žestokim momcima" Branislavu Dugom Lainoviću i Bati Kan Kanu. Takva dokumenta mogu se pronaći na internetu, ukazuje dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, ali, ako se ta dokumenta ovde zatraže, najčešće se dobije odgovor da su nedostupna. - Ne znam sa kojih dokumenata nije skinuta oznaka tajnosti, ali da ona postoje, to je van sumnje - dodaje Pavlović. - U proteklom veku više tajni imali su komunisti od monarhističke Jugoslovenske države. Sadržaji tih dokumenata su često trivijalni - od privatnih spisa i skandala državnih i partijskih funkcionera do dokumenata iz spoljne politike. Profesor dr Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja žrtava genocida, kaže da u svakom arhivu postoji nešto što istraživači ne mogu da dobiju da koriste. - Ono što je predato Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda predstavlja kap u moru arhivske građe. Arhivi nekadašnje Službe državne bezbednosti i vojne obaveštajne službe su prave riznice. Niko ne zna šta se u tim fondovima krije. Na primer, jugoslovensko ministarstvo inostranih poslova imalo je svoju obaveštajnu službu i iza nje je ostala bogata građa. Ona je, nažalost, nedostupna istoričarima, ali postoje pojedinci koji samo ponešto znaju o jednom delu građe koja se čuva. Tokom istraživanja novije istorije Srpske pravoslavne crkve Đurić je pregledao arhivske fondove u državnim institucijama i u Patrijaršiji. - Ni Patrijaršija ne dozvoljava korišćenje njenih arhivskih fondova. To je, uglavnom, volja pojedinih episkopa ili činovnika Sinoda. Istovremeno, Patrijaršija ne objavljuje zbornike dokumenata iz života Crkve koji bi mogli da bace sasvim novo svetlo na određene događaje - zaključuje Đurić.

Nastavak na Večernje novosti...