Izvor: Politika, 13.Apr.2011, 00:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ideologija u službi „istorijske istine“
Ne mogu da se usaglase ni o događajima iz sopstvene prošlosti
Kada je 1991. godine „u vatri i dimu“ počeo raspad Jugoslavije maturanti koji će ovog juna završiti srednju školu nisu još bili ni rođeni. U vreme hiperinflacije 1993. učili su da hodaju. Zbog NATO agresije nisu gubili nastavu, jer tada nisu ni krenuli u prvi razred. Petog oktobra 2000. imali su osam godina i bili isuviše mali da bi razumeli šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se oko njih dešava. Kada je 2003. i ona „mala“ Jugoslavija prestala da postoji imali su 11, a kad je Srbija (ne)voljno opet postala samostalna 14 godina.
Njihov sistem vrednosti i njihovi doživljaji prošlosti nisu isti kao sistem vrednosti njihovih roditelja. O Draži i Titu oni više „uče“ gledajući klipove na Jutjubu, a manje čitajući istorijske udžbenike. „Slobino vreme“ skoro da ne pamte, a prema određenim događajima iz devedesetih, prema kojima njihovi roditelji imaju jake (pozitivne ili negativne) emocije, oni su gotovo ravnodušni...
Generacije koje se danas školuju o prošlosti ne sude iz percepcije svojih roditelja, nastavnika ili političara, već iz sopstvenog doživljaja sveta u kojem žive. Da li je to loše? Ne mora da bude. Jer oni će iz te udaljenosti i (prividne) ravnodušnosti možda moći bolje da razumeju procese i događaje koje su generacije pre njih burno preživljavale.
A koliko im istorijska nauka pomaže da te događaje bolje razumeju? Čini se da im, umesto pomoći ona, ponekad nesvesno stvara još veću zbrku. Jer, ma koliko da su se autori istorijskih udžbenika trudili da budu objektivni tumači prošlih vremena, oni su u njih ipak unosili svoje ideološke stavove i ubeđenja, nastojali da budu „politički korektni“ i da ne odskaču mnogo od vrednosnih sudova vremena u kojem žive.
Zato su promene režima, vladajućih ideologija, a ponekad i puke promene stranaka na vlasti značile i (makar, samo delimične) promene sadržaja u udžbenicima istorije. Tako je bilo u prošlosti, tako je, čini se, ostalo do danas.
U vreme SFRJ zajednički udžbenici iz istorije nisu postojali. Oni su izdavani pod budnim okom republičkih (i pokrajinskih) oligarhija koje su pazile da u njima budu zastupljeni njihovi interesi. Ali, postojala je zajednička ideologija kroz čiju su prizmu objašnjavani svi događaji i procesi. I citati Marksa, Lenjina i Tita koji su, na kraju lekcija, kao vrhovno „amin“ služili da nekoga ili nešto osude ili opravdaju.
S novim vremenom došli su i novi udžbenici. Iz njih je izbačeno i ono malo zajedničke istorije, a nove države i nacije u događajima iz prošlosti tražili su „dokaze“ svog vekovnog postojanja, ali i nepravdi koje su im drugi naneli. S promenom ideologije dojučerašnji heroji postajali su diktatori, a „narodni neprijatelji“ njihove nevine žrtve...
Istorija se izučava na osnovu činjenica. Ali o tim „činjenicama“ nemaju uvek svi isto mišljenje. Svako u njih u većoj i manjoj meri unosi nešto „lično“, tako da istoričari često imaju različita mišljenja o istim događajima. Jedni su više „levo“, drugi više „desno“ orijentisani, jedni na osnovu svojih ubeđenja misle da su naši udžbenici „nacionalistički“, a drugi da su „mondijalistički“. Jedni kritikuju to što su u udžbenicima štampanim posle petog oktobra četnički i partizanski pokret izjednačeni, a Draža predstavljen kao antifašista, drugi to što se u njima negativno govori o Miloševiću, treći to što se u događajima iz prošlosti ne traže osnove ujedinjene Evrope...
Postavlja se, stoga, pitanje kako će istoričari sa područja bivše Jugoslavije da napišu zajednički udžbenik kad ne mogu da se usaglase ni o najvažnijim događajima iz sopstvene prošlosti? Kako će da prevaziđu međudržavne, kad ne mogu ni ideološke razlike? Ko će te udžbenike i po kojim kriterijumima da piše? Kako će se zadovoljiti sve strane a da se ne ugrozi naučna korektnost? Kako će autori takvih udžbenika biti ideološki nezavisni od finansijera ovakvih projekata? Konačno, tu je i pitanje kome će oni koristiti. Političarima, novoj društvenoj eliti, istoričarima ili mladim generacijama koje bi na osnovu njih trebalo bolje da se razumeju i izbegnu greške svojih očeva?
Profesor istorije i novinar iz Beograda
Jovan Gajić
objavljeno: 13.04.2011.
